Sve nijanse ljubavnih pogleda

- 09.Deo -

Nije im trebalo puno vremena da shvate da je ona bila tu prisutna i da je upravo došla. Gledali su je dok se ona u sebi suzdržavala da se ne smeje na sav glas. Ova situacija joj je bila toliko smešna.
–        ,,Otkud ti u pola tri?“.
Začula je majkinu šalu dok je slegla ramenima, a onda im polako prišla. Dok se pozdravlja sa svima i izgrlila, sela je na stolicu te ugledala plavokosog momka sa crnim očima, a odmah pored njega i zelenookog momka sa crnom kosom.
–        ,,Ti si ta Klara o kojoj nikako ne prestaju da pričaju?“.
Široko joj se osmehnuo dok je ona klimnula glavom, a onda je uzela čašu soka i stavila u njoj sok.
–        ,,Ja sam Nikolas“.
–        ,,A ja sam Džon“.
Ispružili su joj ruku dok ih je ona prihvatila i rukovala se sa njima. Zanimljivo je to što je u jednom danu toliko osoba upoznala. Nikada joj se nije desilo ovako nešto slično. Podsetila je samu sebe da je crnokosi momak Džon, a plavokosi Nikolas. Nije želela da pomeša imena i da se osramoti time što im ih je pomešala. Ne bi bilo prvi put da joj se to desi. Zapravo, par puta joj se to desilo i obećala je sama sebi da će se sledećeg puta potruditi da ne zabrlja. Dok je ona sedela i po neke reči razmenjivala sa njima, osećala je da je trebala nešto da uradi. Samo nije znala šta. Na prvu pomisao joj je palo na pamet da se javi Andreju. Par puta se predomišljala i želela je da mu javi da je stigla dobro ovde, ali nije imala potrebe. Zapravo, kao da je njega zanimalo šta ona radi i sa kim sedi i priča.
Iznenada, u jednoj sekundi je uzela telefon te ukucala poruku gde je napisala da je to ona i da sačuva njen broj pošto mu nije dala.
–        ,,Odmah da javim da je ovde Klara i da sačuvaš ovaj broj telefona jer je moj. Zaboravila sam da ti dam broj telefona kada sam bila u autobusu. Nadam se da mi se oprašta“.
Kada je poslala poruku, samo je sačekala da piše na ekranu da je stigla poruka od njega. Naravno, morala je da zna da neće odmah dobiti poruku i da je ne očekuje iste sekunde. Morala je da se strpi i da sva osećanja koja je osetila u trenutku kada je poslala poruku, skloni malo sa strane i ostavi ih. Dok se nadala da će videti poruku te iste sekunde kada ju je poslala, misli je sklonila sa strane.
–        ,,Kako ide fakultet mila, da li si se prilagodila i naučila?“.
Začula je pitanje od njene tetke dok je pokušavala da zvuči radosno. Ali kada je ugledala da krupnim slovima piše: ,,Andrej“, više nije mogla da bude strpljiva te se slučajno nasmejala.
–        ,,Navikla se jesam, ali učenje mi baš oduzima previše vremena. Nikada nemam dovoljno vremena za sebe. A ni za porodicu. Vikendom na jedan dan dolazim da ih posetim i to jednom ili dva puta u mesec dana. Jer nedeljom imam dosta toga da učim što sam ostavila za kasnije“.
Izgledalo joj je previše smešno kako je ona pričala, dok je otključala telefon te ušla u poruke.
–        ,,Drago mi je da si se javila. Ne zaboravi da mi se javiš večeras, znaš da ću  te zvati?“.
Odmah posle te poruke dobila je još jednu gde je duboko u sebi znala da večerašnji susret će je baš promeniti. Nije znala ni ona sama zbog čega.
–        ,,Oprašta ti se, Klara. Tebi sve se oprašta“.
Da li je on to unapred već znao da ona nikada ne greši i da se slučajno ponekada desi da nešto uradi?
–        ,,Neću zaboraviti, ne brini se“.
Kada je poslala poruku i smireno uzdahnula, pogledala je u nebo. Toliko je divne boje. Toliko nebo ima tu moć da vlada svim ljudima. Oduvek je nebo imalo to nešto posebno. Nešto što nikada nije znala šta je bilo u pitanju. Da li je do boje ili do toga što liči na more? Ili zato što ima lep pogled?

Kada je ugledao da mu je odgovorila na poslednju poruku, cvetao je od sreće. Ljubav je počela da se širi njegovim telom dok je imao neki čudan, ali predivan osećaj. Osećao se toliko posebnim nakon toliko vremena. Kada bi ga neko pitao zbog čega, ne bi znao ni on sam. Ne bi znao odgovor na to prosto, ali kratko pitanje. Odlučio je da joj pošalje poruku. Ništa neće koštati, niti mu naškoditi. Želi da joj posveti malo vremena. Želi da sazna sve o njoj.
–        Mogli bi nekada za vikend u bioskop“.
Poslao joj je poruku dok je kao maleno dete čekao da se nešto čudno dogodi. Čekao je njen odgovor i nadao se da će pristati makar na pola sata. Njemu će to značiti. Jer će imati još jednu uspomenu sa njom.
–        Ne znam. Ništa ne obećavam. Mogli bi sutra, ako ti nije problem?“.
U ovom trenutku je mogao jasno da skače od sreće. Mogao je da svima ispriča kako ju ja na jako čudan i zanimljiv način upoznao. I kako je započeo komunikaciju sa njom.
–        ,,Kako volim ovakve odgovore. Naravno. Dogovorićemo se kada se budemo videli“.
Kada je kliknuo na strelicu gde je poslao poruku, izdahnuo je duboko te se zagledao u nebo koje je poprimilo još svetliju boju. Biće ovo dan za pamćenje. Biće ovo godina ljubavi.

Dok je Klara čekala njen autobus na stanici koji je trebao doći svakog momenta, osetila je blagu nervozu u svojim plućima. Šetala se napred, nazad, dok je pomislila u sebi da je sve u redu. Nije bila svesna ni sama da može nekoga videti i to iznenada. Zapravo, nadala se da nije to toliko strašno videti nekoga nego se desiti nešto što ni ona ne bi želela da se to dogodi. Nemir koji je osećala u sebi, nije je puštao. Postepeno bi glasno uzdahnula dok bi gledala u drveće i sve okolo. Sunce još uvek nije zalazilo. Imala je vremena i za sebe kada bude stigla u Beogradu. Imala je vremena da čita neku knjigu ili pogleda neki film koji je planirala za vikend.