Sve nijanse ljubavnih pogleda

- 03.Deo -

Bili su kasni noćni sati. Skoro pa je bila ponoć. Dok se vozio autobusom, gledao je kroz prozor. Napolju ni žive duše nije bilo. Ćutao je dok je njegov kolega sa kojim je bio, pričao na telefonu. Njegov pogled je bio pun tuge, bola i praznine. Oženio se. Sa ženom je koju nikada neće voleti onoliko koliko voli nju. Tu malenu zelenooku devojku koja je imala smeđu kosu. Nije mu stiglo do mozga da je on postao čovek i da mora nastavljati dalje. Da mora da je izbriše iz glave, ali iz srca nikada to neće moći. Ne zato što je on tvrdoglav ili zato što on tako želi, već zato što je voli srcem. To nikada neće sebi oprostiti što joj nije prišao kada je trebao i pitao je kako se zove. Saznao joj je ime kada je bila sa njenom drugaricom u autobusu dok je išla u školu. Tada je po prvi bio toliko nervozan zbog njene blizine. Znate li kada je čovek opsednut nekom osobom da ne može, a da je ne pogleda krišom? E to je upravo on. Nije smeo da je pogleda u oči iako je nameravao da joj prizna svoja osećanja. Od prvog susreta i prvog trenutka kada je ušla u autobusu, znao je da je osećao nešto više od zaljubljivanja prema njoj. Nije shvatio to odmah. Nije priznao to odmah. Samo je osetio kako mu srce govori gde da ode. Gde da se okrene. Gde da pogleda.
I naravno, poslušao je srce. Ali kada im je spojio poglede, leptirići u stomaku su se pojavili, srce je počelo nenormalnom brzinom lupati dok su mu se znojili dlanovi. Bio je dovoljan jedan pogled kako bi shvatio da je nju tražio ceo život. Kako bi shvatio da je ona bila ta i kako bi pitao svako veče samog sebe gde se ona sakrivala među ovolikom gomilom ljudi. I gde god bi se okrenuo, ugledao bi nju. Njen lik. Ona je jedina bila koja mu je oduzela srce. U kojoj se srce po prvi put zaljubilo da nije moglo da preboli ono što je morao da uradi. Oženio se protiv svog srca. Osećao je da ga ona čeka. Negde daleko od svih ovih ljudi. Da je znao gde ga ona čeka, potrčao bi do nje, zagrlio svojim rukama i ovlaš poljubio na kiši kao u filmovima. Ali koliko god on priželjkivao da je ima samo za sebe, mora odustati od toga. On je oženjen.
 ,,Oženjen“.
Dok je tri puta to ponavljao u sebi, nije mogao da se sabere. Šta ako je sve to bilo uzalud? Šta ako ona nije osetila bilo kakvu ljubav prema njemu? Šta ako je on to samo izmislio kako bi pomislio da je to ona prava? Nije. Znao je. Njegovo srce je po prvi put slušao i eto šta se desilo. Zavolelo je. A srce jedino zna kolika je ta ljubav bezgranična prema njoj. Koliko ju je zavolelo od tog februara. Sve što je u vezi nje, zapamtio je. Svaki datum. Svaki mesec. Svaku nedelju. Svaki sat. I to je malo. Želeo je da zna sve o njoj.
–        ,,Klara“..
Neprimetno se nasmešio na njeno ime dok ga je milion puta do sada spomenuo u sebi. Šta bi bilo ako je nikada više ne vidi? Naravno, ne bi naudio sebi. Samo bi čekao. Čekanje ume na kraju da se isplati i nakon čekanja uvek dolazi ono najlepše. Ona je bila njegovo jedva čekanje.
,,Bila“.
Ona je ostala njegovo jedva čekanje. Koliko god sakrivao tu ljubav od nje kada bi je ugledao, srce mu se stezalo. Šteta je ta što ona nikada neće saznati koliko je voljena od strane njega. Što će ona misliti da on ima svoju drugu polovinu koju voli beskrajno svim srcem. A da ona nikada neće znati da je ona ta njegova druga polovina. Da ga je ona učinila da toliko čeka i da je voli. Da on ne može zamisliti dan bez prisećanja na njen pogled i njenih očiju. Da mu je ukrala srce sasvim tiho i slatko. U kratko vreme je verovao u to da prva prava ljubav na prvi pogled postoji.
Zaista postoji.
U to je poverovao zbog nje. Ona mu je sve na svetu. Ona je ta koju nikada neće zaboraviti. Već par dana se trudio da ne misli na nju i da se mora posvetiti svom životu. Imao je sreće što još neće postati otac. To ga je izvuklo. Ako bi saznao da će postati otac, plašio se da bi sve to mogla biti jedna velika greška. Nije mogao zamisliti život sa ženom koju ne voli.
A on njegovu ženu ne voli. On umesto njegove žene zamišlja nju. Nju koja mu uvek iskrade srce, svaki put kada je vidi. Šta će raditi ako za par meseci postane otac jedne malene bebe? Da li će i tad misliti na nju? To je sigurno da hoće.
On ne može, a da ne pomisli svake sekunde na nju. Ona ga nije mučila. Mučio ga je ovaj bezvredni brak zbog kojeg se osećao slabim. Mučio ga je zato što u svakom snu je bila ona, ona i samo ona. Njegova žena nije znala da on potajno voli neku drugu. Nije želeo da iko to sazna. Čuvao ju je samo za sebe. Branio ju je od tuđih pogleda koji bi se prilepili za nju. Svaki put kada bi se desio njihov susret, ugledao bi ostale poglede kako bi je odmeravali. Zatim je on morao svaki put da posmatra šta radi i gde se nalazi. Plašio se da je neko ne napadne, da neko ne sedne pored nje i da joj neko nešto ne uradi.
Pazio ju je kao malu kap vode na dlanu. Da li je ona to primetila? O da, jeste. Zato je uvek sedela napred iza njega i pravila se da on nije tu. Oboje su znali koliko su voljeni. Koliko su se čekali. Koliko su molili Boga da budu zajedno. Možda ih je Bog samo na kratko spojio kako bi oboje osetili šta zaista znači biti voljen. Ali Bog je mogao da uradi samo jednu molbu i da mu ispuni jednu želju. Želju koju nikada neće moći izbrisati. Da ih spoji za večno. Za zauvek. Da budu zajedno i u dobru i u zlu. Da se vole onoliko koliko Mese voli svoje zvezde. Beskonačno mnogo.
Iz njegovih misli se trgnuo dok je čuo glas od čoveka koji je vozio. Promeškoljio se dok se uspravio, a zatim začuo pitanje koje mu je bilo postavljeno pre par minuta.
–        ,,Nemanja, gde su ti to misli odlutale?“.
Nije umeo da bira reči. Nije želeo da odgovori na to pitanje. Za sada je samo želeo da samo misli na nju. I da mu ona, samo Klara bude u mislima. Iako je nema pored sebe, može je u njegovim mislima imati. Tu mu bar niko neće upropastiti želju za njom. I ljubav koju