Sve nijanse ljubavnih pogleda

- 38.Deo -

–        ,,Klara? Da li je ona dobro? Gde je ona?“.
Pomalo sažaljivo ga je upitao te je sačekao odgovor.
–        ,,Dobro je, samo nije spavala dovoljno dobro u zadnjih par dana od kako ste vi u bolnici. Stalno je čekala da se vi probudite i da vas ugleda. Na hodniku je, mogu joj reći da uđe da vas vidi“.
Andrej je odmahnuo glavom dok je uzeo novi vazduh u pluća, jedva dišući. Miris ove sobe ga je pomalo nervirao, ali nije želeo to da pokazuje. Trudio se da dokazuje svim ovim ljudima koji su bili zaposleni da se osećao ugodnim i da je bilo sve na svom mestu. Setio se Nemanje dok je premotavao taj događaj unazad. Ne bi trebao to da radi, ne zbog njegovog zdravlja.
–        ,,A Nemanja?“.
Blago je upitao doktora dok je doktor napravio čudnu facu. Sedeo je na stolicu dok se sav pomalo izgubio.
–        ,,Ne znam kako, ali ostao je živ. Valjda zato što je svaki put pominjao Klaru, vašu devojku“.
Stegnuo je pesnice ne bi li nešto razbio. Kako može samo to da uradi? Zar ga nije nimalo sramota? On ima suprugu, zar ga ne izujeda krivica što nakon svega toga, ponovo traži Klaru?
–         ,,Želim da vidim Klaru“.
Prosiktao je to kroz zube dok je ustao sa kreveta i sačekao doktora da ode do Klare i javi joj. Došetao je nekako do vrata te ih otvorio, a zatim izašao iz te sobe. Na hodniku je opet osećao bolnički miris dok mu je došlo da se ispovraća. Uopšte nije voleo ovu zgradu, uopšte nije voleo ove bele sobe i ovaj dugačak hodnik. Nisu mirisali ni na šta dobro. Naslonio se na zid dok je pokušavao da udahne sveži vazduh. Neprijatnost u njegovom stomaku se osećala.
–        ,,Klara“.
Polako je dozivao njeno ime dok se odvojio sa zida i krenuo ka njoj.

Stajala je pored doktora dok se u momentu našla u njegovom zagrljaju. Koliko je video, ona stvarno nije spavala. Oka nije sklopila. I to ga je bolelo. Dok su njene suze kvasile njegovu košulju, odvojio ju je polako i nežno te gledao njeno bledo lice. Srce mu se steglo dok je gledao kako plače i kako nije imala više snage da se drži na nogama, ali uspevala je u tome. I to joj je odlično išlo. Počeo je ljubiti njene obraze dok joj je šapnuo na uho da odu do njegove sobe u kojoj se trenutno nalazio. Sitnim koracima su se vratili u sobi te su zatvorili vrata za sobom i seli na ne tako udoban krevet. Zagrlio ju je rukama, pokušavajući da je smiri.
–        ,,U redu je, draga. Sada je sve u redu“.
Pomilovao ju je po kosi dok je njegovim usnama ljubio po licu i tako brisao suze. Osećao je da je pravi trenutak da im spoji usne. Tako je i uradio. Nežno je spojio njegove usne sa njenim dok mu je ona uzvraćala jako nežan i sočan poljubac. Njene usne su bile meke i ukusne. Zasladio se njenim usnama dok je ona pratila njegov ritam.

Kada je osetila njegove usne na njene, mislila je da će vrištati od sreće. Sva tuga i bol su nestali, trudivši se da prati ritam njegovih usana. Nikada nije ugledala da se tako jedan muškarac dobro ljubi. Kada su ostajali bez daha, naslonio je njegovu glavu na njenu dok se široko osmehnuo. Pokazao joj je njegove bele zube dok joj je srce samo zvalo njega. Zašto tek sada oseća i čuje njeno srce? Zašto ranije nije čula kako doziva njegovo ime? I dok je to upitala samu sebe, obujmio je lice njegovim rukama te krenuo ponovo u napad njenih usana. Jezici su polako vodili bitku, pokušavajući da ga slučajno ne zagrizne zubima. Na samom kraju znala je samo nešto. Čim su prekinuli poljubac pogledala je ljupko u njegove oči i tada je saznala samo jedno. Ona njega voli. Koliko dugo se stvarala ta ljubav prema njemu, ni sama nije mogla da zna. Samo je znala da ga voli. Voli ga srcem. Kao niko nikada. I to nije mogla da prorekne. Napokon je priznala to sama sebi dok su se oboje začudili što im neko kuca na vratima.
–        ,,Slobodno“.
Poluglasno je doviknuo dok su se vrata odškrinula i polako otvorila. Oboje su radoznalo pogledali ko je te je tada ugledao Nemanju. Bes je počeo polako da vlada njegovom krvlju dok je stisnuo posteljinu iza sebe. Neće se svađati. Ponavljao je. Neće se svađati.
–        ,,Jesam li dobrodošao?".
Sumnjivo je upitao dok su oboje klimnuli glavama i ako je dobro znao šta je radio u sobi i koga je zvao svo vreme dok nije mogao da ustaje i dok je spavao. Naslonio se vrata kao i obično dok ih je pogledao.
–        ,,Nadam se da vam ne smetam“.
–        ,,Ne, ne smetaš“.
Andrej je rekao to radi reda, kako se ne bi osećao izuzetkom u toj maloj prostoriji. Zagrlio je Klaru te je približio više ka sebi. Zaštitio ju je te mu dao do znanja da ništa ne uradi, šta god da je pomislio.
–        ,,Kako si Andrej? Nemaš više bolova?“.
–        ,,Ne, hvala Bogu. Nemam više. Kao što vidiš dobro sam, a ti?“.
–        ,,I ja sam dobro, hvala na pitanju. Ti Klara? Kako si?“.
Osetio je Klarine ruke oko sebe kako ga stežu dok joj je uzvratio istim jačinom. Samo jedan njihov zagrljaj je mogao da objasni da se nešto desilo između njih. Nije želela da uđe u njihov razgovor dok se po Andrejovoj faci ugledalo da je želeo da Nemanja što pre ode iz sobe, kako bi ih ostavili same. Zbunjivalo ju je što se oboje tako ponašaju. Čudno. Kao da kriju nešto. Neka osećanja.
–        ,,Pa ako je Andrej dobro, onda sam i ja“.
Sanjivo se obratila dok je gledala u Andrejove tamne oči. Spustio je usne na njene samo na sekund te se odvojio od nje. Imala je ceo dan vremena samo za njega. I za njegove usne. Nije želela da svaka minuta prođe bez njegovog pogleda. Ili usana. Pogledala je ka Nemanji krišom dok je gledala u Andreja neprestano. Da se on trudio koliko i Andreja , on bi bio na ovome mestu i njeno srce bi njega izabralo. Ali on se nije trudio i dokazao joj je da njemu nije stalo do nje.