Sve nijanse ljubavnih pogleda

- 06.Deo -

Nije želela odmah da mu se obrati jer bi odmah pomislio kako je stvarno neizdržljiva devojka. Neka sačeka.
–        ,,Večeras“.
–        ,,U koliko?“.
Zašto je njemu bitno u koliko sati se ona vraća? Ne bi smela da misli na ono najgore, možda samo se brine da ona stigne dobro kući.
–        ,,Oko sedam sam ovde“.
Nesigurno mu se obratila kada je ugledala da je izvadio neki blokčić i uzeo hemijsku iz džepa trenerki. Zapisao je ili bolje rečeno švrljao neki rukopis te joj ga ponudio. Uzela je te ugledala njegovo ime i broj telefona.
–        ,,Znam da je brzo ovo upoznavanje i sve to. Ali želim da mi se javiš večeras kada stižeš, kako bih mogao da te sačekam ovde“.
Iznenađeno je gledala u njega dok se osmehnula široko i jedva prikrila taj osmeh. Primetio je njen osmeh, ali nije mogao, a da joj ne uzvrati. Odjednom je osetila neki blagi nalet emocija te je poželela da ga zagrli. Ne sme to da uradi. Previše je rano.
Čak ni u snu se ne bi nadala da bi joj neko mogao da priđe i ovako postupi. Jako divan gest. Predivan. Mislila je da ona nikog ne zanima. Mislila je da može misliti samo na jednog momka. Ali prema ovom momku je osetila nešto jače. Nešto što se ne bi opisalo.
–        ,,Javiću se. Poslaću ti poruku, ako nije problem“.
–        ,,Ti šalješ poruku, ja zovem. Važi?“.
Koliko se samo zagledala u njegove bele bisere nije ni primetila da ga već neko duže vreme gleda. Zapitala se samo jedno. Kada bi onaj momak njoj ovako prišao? Kako bi ona tek onda odreagovala? Za njega bi tek pomislila da je lud, smotan ili nije sav svoj.
–        Važi“.
–        ,,Kako se zoveš, ako mogu znati?“.
Kada joj se nasmejao neodoljivo, prosto nije mogla da odoli toj slatkoći.
–        ,,Klara, a ti?“.
–        ,,Andrej, drago mi je Klara“.
Ispružio joj je ruku na što ju je ona vrlo rado prihvatila i na što joj je srce brže zakucalo. Bože, koliko Bog ima za nju samo pažnje i koliko se trudi da je spoji sa osobom sa kojom treba biti.
–        ,,Drago mi je Andrej“.
–        ,,Kada uđeš u autobusu, sedni na prvo sedište, ako želiš, naravno“.
Zagrizla je donju usnu dok je klimnula glavom, a zatim ušla u autobus. Poslušala ga je. Sela je na prvo sedište dok je on nju gledao s’ polja. Ovaj susret će pamtiti. Ovo upoznavanje će svima ispričati kada je god neko bude pitao koji je po njoj najlepši gest.
Nije mogla da zamisli koliko stvarno neko ume biti divan. Naplatio joj je kartu. Dao joj je njegov broj telefona. Još pored svega toga, brine se da večeras stigne sigurno. Koliko samo jedna sitnica ume da popravi jutro i dan još lepšim.
Osećala je u sebi kako joj srce pucketa od sreće i ljubavi koju je osećala u tom trenutku. Nije verovala šta se desilo. Možda je ona pomislila nešto glupo, ali stvarno momak nije imao nikakve loše namere. On nije momak, on je Andrej.
Kako samo lepo i divno ime. Iskreno i opisuje ga. Kako će se ponašati kada se večeras budu videli? Isto ovako ili malo opuštenije? Do večeras će imati vremena, zar ne? Do večeras će se opustiti. Biće opuštena i neće misliti na nešto loše.
U ovih par minuta koliko je pričala sa njim, izgleda joj druželjubivo. Izgleda joj kao neko što voli da stvara i sklapa nova prijateljstva i uspomene. I izgleda joj kao neko ko prati svoje snove.
A šta će ona raditi sa svojim snovima? Hoće li ih u skorije vreme ispuniti ili će ih ostaviti neostvarene i nedovršene? Na njoj je da odluči. Za tu odluku će joj trebati više vremena. Dok te donese tu odluku, odmaraće. Snovi mogu da čekaju. Fakultet, ne može. Fakultet je ipak bitniji od svega. Barem je ona tako sebi stavila do znanja.
Gledao je u Klaru dok je vraćao razgovor od malopre. Srce mu je smireno. Srce će mu biti tek smirenije kada je ugleda večeras zdravu i u celom komadu.
–        ,,Po ovom gradu kao i autobusu, ima svakakvih ljudi“.
Izgovarao je to dok joj se ujedno i obratio, a onda ušao u autobus. Seo je na mesto vozača dok je uzeo svoju limenku soka i kratko popio. Mogao je da uhvati njen pogled kako ga gleda i čeka da još nešto izgovori.
–        ,,Zato ne želim da tebi ni jedna dlaka sa glave fali“.
Okrenuo se ka njoj dok je to izgovarao. Mislio je da ga ne čuje. Ali čula ga je i pratila ritam njegovih usana kako se pomeraju.
–        ,,Hvala što brineš“.
Zahvalila mu se dok ni sama nije shvatila da to po prvi put radi. Brine se za nekoga. Do sada to nikada nije radio. Do sada je samo mislio na sebe. Njena pojava ga je samog iznenadila. Nije se brinuo šta će se dalje desiti. Neka se sve desi onako kako treba. Ne žuri. Život je pred njima i njom.
–        ,,Kako to da te nisam video u ovih dve godine koliko ja vozim?“.
Obratio joj se polako dok je ona slegla ramenima. Oblizala je svoju donju usnu, a onda se promeškoljila u mestu.
–        ,,Verovatno zato što kada sam se preselila ovde, došla sam taksijem. Svaki put kada se vraćam za Beograd, uhvatim taksi. Nikada ne volim da idem autobusom, previše je gužve i smeta mi taj zagušljivi vazduh“.
Klimnuo je glavom dok se usredsredio na to da je vreme da krene. Kada je upalio autobus i počeo da vozi, ostavio je da joj se malo slegnu utisci. Ne želi biti toliko previše napadan, niti pričljiv. Sve se dešava sa razlogom. Ali njena pojava od juče, izmamila mu je osmeh na lice. Nasmejao se, jer je znao da ju je sreo iz nekog razloga. Samo nije znao iz kog.