Sve nijanse ljubavnih pogleda

- 37.Deo -

–        ,,Mislim da nije vreme da upališ sada televizor. I onako ćemo krenuti da odemo do bolnice i vidimo šta se dešava“.
Kratko mu je saopštila dok mu je uzela daljinski i stavila ga nazad na stolu. Sela je na trosed dok je uzela šoljicu kafe i ugledala je da joj drhte ruke. Od straha. Od plakanja. Od bola. Od gubitka. Od tuge. Od nervoze. I od kamena koji se nalazio na njenim grudima. Nakon pola sata dok su popili kafu, odlučili su da krenu te dok se Klara spremala, Aleks je stajao ispred ulaznih vrata i čekao ju je. Nakon par minuta se pojavila te je zaključala vrata stana i izašli su iz zgrade. Ušli su u njegov auto te ih je odvezao do bolnice u kojoj su se oboje nalazili ovog puta. Srce joj je stalo u grlu. Srce joj je bilo u petama kad je izašla iz auta i krenula ka bolnici. Kolena nije osećala. Osećala je kao da hoda po trnju i osećala je samo da ju je srce užasno, užasno bolelo. Tu bol nije mogla da prikrije kao ni suze na njenim oteklim obrazima. Ušli su unutra dok je Aleks prišao šalteru i upitao gde su mogli da pronađu Andreja. Klara je začula da je soba 335 te je potrčala ka liftu kao i Aleks i zatim se za par minuta stvorila na zadnjem spratu bolnice. Čim su izašli iz lifta, Aleks ju je uhvatio za podlakticu te je okrenuo ka sebi.
–         ,,Moraćemo biti tihi. Ima puno pacijenata koji ne vole da se ljudi ovuda šetaju“.
Klara je poslušno klimnula glavom dok je tihim koracima otišla do Andrejove sobe. Kada se našla ispred njegovih vrata, taman kada je htela da pokuca ugledala je doktora ispred nje kako zatvara vrata i pokazuje joj da se odmakne. Učinila je to dok se doktor njenih godina okrenuo ka njoj i zabrinuto je pogledao.
–        ,,A vi ste?“.
Klara je pokušavala da izvuče neku dobru laž dok se Aleks umešao i oslobodio joj put. Na ovome će mu biti večno zahvalna.

–        ,,Ja sam njegov prijatelj, a ona je Andrejova devojka“.
Doktor je klimnuo glavom dok je nameštao svoj beli mantil te im pokazao glavom da krenu za njim. Krenuli su užurbanim koracima dok je doktor skoro trčećim korakom stigao do kancelarije i otvorio im vrata. Prvo je pustio Klaru da uđe, zatim Aleksa.
–        ,,Smestite se tamo. Upravo sam mu uradio snimak glave i kičme. Tako da o tome ćemo morati razgovarati“.
Klara je osećala kako joj neko podbada srce dok se fokusirala na razgovor. Suza više nije bilo i više nije imala kako da plače. Dok je mladi doktor zatvorio vrata za sobom, premestio je neke papire na sto dok se zagledao u njih. Pogledao je prema Klari koja je bila bleda i crvena u obrazima te je odmah znao da je plakala.
–        ,,Želite li vodu?“.
Pružio joj je čašu vode dok je ona odmahnula nervozno glavom. Ništa joj nije trebalo u ovom trenutku, želela je da zna da li je dobro. Vratio je nazad čašu dok je izdahnuo duboko i spremio se na razgovor.
–        ,,Koliko vidim za sada je loše“.
–        ,,Koliko loše doktore?“.
Njen slabašni glas se pročuo kroz celu prostoriju dok je osećala kako joj se srce kida. Deo po deo. Delić po delić. Imala je osećaj da ako Andrej ne preživi, ona će umreti. Nije imala smisla da živi bez njega.
–        ,,Mnogo loše“.
Probadale su je te reči pravo kroz stomak dok je stegnula pesnice.
–        ,,Operacija kičme je bila jutros čim je bio dovezen, ali još uvek se ne pomera. Male su šanse da ode na lečenje, ako se on potrudi u roku od nedelju dana da se probudi i da počne hodati i raditi vežbe“.
Male su šanse. Ubijalo ju je to. Koliko su male šanse? To niko nije mogao da zna.
–        ,,Zato vas molim da ga ne posećujete bez moje dozvole. Posete su zabranjene dok je još uvek pod tim dejstvom i mora imati mir, bez svađe, bez gužve, bez gušenja“.

Ne sme ga posetiti. Mora biti jaka. Mora se boriti za njega. Ali kako da se bori kada se on borio za život?
–        ,,Izvinite doktore, ali kako je Nemanja?“.
Začula je Aleksov glas dok je jedva ostala pribrana.
–        ,,U jakom je lošem kritičnom stanju upao. Ne zna se da li će preživeti. Sutra popodne imaju operaciju noge i vrata. Ostalo je samo da se molimo da će oboje biti dobro“.
Klara se izvinila i zahvalila na informacijama dok je ustala i izašla iz sobe. Otišla je do Andrejovih vrata dok se naslonila na zid te se srušila na taj hladan, bezosećajan beton. Ostavljala je suzama da se ponovo spuštaju niz njene obraze dok se molila Bogu da sve bude sa njim kako treba. Nije želela da ga izgubi. On je njoj potreban. Ona je njemu potrebna. Odmahnula je glavom svesna kakav je život. Jednog trenutka si srećan, dok se u drugom trenutku boriš za život. Šta ti je život.

Nedelju dana za nju su presporo prošli. Nedelju dana je imala osećaj kao da prolazi kroz pakao. Kao da nema više života za nju. Ali se ipak borila. Borila se da shvati da je on za nju ceo svet i ceo život. Samo se plašila da je to mogla tek tako lako da izgubi i da prizna svoja osećanja. Dok je sedela na stolici i čekala doktora u belom mantilu koji se brinuo za Andreja od samog početka, prišao joj je dok se blago osmehnuo i čučnuo pored nje. Njegove ruke je stavio preko njenih dok ih je stegao.
–        ,,Neko želi da vas vidi“.
Reči koje je čula su bile potpuno kao u snu dok joj je srce zatreperilo. Baš kao i prvog puta. Ustala je dok se nameštala te kada je krenula za doktorom, ugledala je njega. Andreja. Raširila je oči dok se on pridržavao za zid i dozvao je. On se probudio. Njemu je dobro. Bože, hvala ti na ovom čudu.

Zahvalila se Bogu unutar sebe dok je gledala u doktora koji je pokazao pogledom da ode kod njega. Dobro mu je. Nije mogla da izbaci tu reč iz glave. Probudio se.

Dok je ustao iz kreveta i polako se protegao, osećao je mučninu. Bol u predelu stomaka se smanjila kao i bol u predelu kičme. Gledao je u svoje ruke i noge te je bio uveren da je preživeo. Izbegao je smrt. Izdahnuo je olakšano dok je posmatrao bele zidove sobe u kojoj se nalazio. Bila mu je poznata ova soba jer se probudio pre par dana zbog vežbi koje je radio i zato je rekao doktoru da ga prikriva i ne kaže ništa Klari. Srce je uvek lupalo za njom i kucalo. Srce je dozivalo nju u ovih paklenih par dana. Nije bio siguran šta je poslednje jeo, ali je imao odvratnu hranu koju je morao da guta i da jede zbog njegovog zdravlja. Iz njegovih misli ga je prekinuo doktorov glas dok mu se smešio i oduševljeno stajao ispred njega sa papirom u rukama.
–        ,,Evo hrane za koje se morate pridržavati narednih godinu dana. Nemojte kršiti ništa od toga da ne bi došlo do komplikacija“.
Predao mu je papir dok je Andrej čitao sve redom. Napravio je čudnu facu dok je gledao prema doktoru te se vratio čitanju. Umereno je disao i shvatio je kao da je potpuno živ čovek i kao da ponavlja život, ali ovog puta bez vozača i vožnje autobusa. Pomalo ga je užasavalo to što više neće imati posao u kojem je bio srećan i u kojem je imao dobru platu. Ali hvala Bogu u banci je imao dovoljno novca za ostatak njegovog života. I zato se nije previše brinuo. Pa i ako mu bude zatrebao novac, vrlo dobro je znao kome je mogao da se obrati. Njegovim roditeljima.
Oni su znali za nesreću koja ga je zadesila, ali nisu mogli da dođu da ga vide zbog posla koji rade. Pored svih njih koji su ga posetili i došli da saznaju šta se događa sa njim, Klara je jedina bila koja je ostajala danonoćno u bolnici. Upitao je doktora pitanje dok je doktor slušao pažljivo šta priča.