Sve nijanse ljubavnih pogleda

- 23.Deo -

Želela je da potraje još i da nikada ne nestane. Vratio je maramicu na njen nos dok ju je bolno pogledao. Ta tuga u njegovim očima, nije mogla da je opisuje. On se za svaku sitnicu brine oko nje. Pažljivo je gleda i toj slatkoći ne može prosto da odoli.
–        ,,U redu je Andrej, mala je nezgoda bila. Ne brini se. U redu je“.
–        ,,Pa kako da se ne brinem? Vidi kakav ti je nos. Joooj, jadan on. Daj da ga ljubim još jednom“.
Kada je spojio ponovo njegove usne na njen nos, nekakva čudna energija je prošla kroz nju. Da li se to upravo ljubav rađa između njih? Varnice polako kreću da lete po njenom telu.
–        ,,Andrej, stvarno ne moraš da se brineš za svaku sitnicu“.
–        ,,Briga me, ti si moja. Ne želim ništa loše da ti se dogodi, mila“.
Harapljivo joj se obrati dok je osetila da joj krv iz nosa više ne curi. Spojila im je ruke dok je uzela maramicu te ju je on bacio. Isplepetao im je prste dok je gledao pravo u nju. Na svaki njegov pogled se topila. Svaki njegov pogled ju je iznenadio.
–        ,,Jesi li bolje?“.
Palcem pređe preko njenog lice dok je prst zaustavio na njene usne. Zatvorila je oči, prepuštajući se momentu. Iznenada je osetila kako joj on polako ljubi lice te se tiho zakikotala.
–        ,,Heej, nismo se tako dogovorili“.
Obrati joj se dok je ona samo čekala da joj opet nešto govori. Njegov glas ju je oraspoložio. Njegov glas će joj postati jutarnja rutina. Kao i popodnevna. I noćna. Želela je da taj glas čuje svakog minuta ili svake sekunde samo kako joj ne bi nedostajao.
–        ,,Budi mirna ili ću te poljubiti“.
Zapovednim tonom to kaže dok se uozbiljila i čekala da njegove usne pronađu njene. Naravno. Nije je poljubio. Samo je kutak usana ovlažio i tiho coknuo prilikom ljubljenja. Pomalo je bila razočarana jer je očekivala poljubac, ali...

Čekaj malo, od kada ona to očekuje i nada se da će je poljubiti? Odakle u sada te misli došle odjednom?

–        ,,Bože, koliko si mi samo lepa i sanjiva“.
Njegov šapat je prošao kroz njene uši dok je otvorila oči i zagledala se u tu smeđu boju. Boja ljubavi? Boja života? Ili boja radosti?
–        ,,Mislim da si mi ti najlepši san koji sam ikada mogao da sanjam“.
–        ,,Ovo nije san, Andrej“.
–        ,,A šta ako jeste? I probudimo se iz njega kada se najmanje budemo nadali?“.
Kako dokazati nekome da se lepe stvari ne dešavaju samo u snovima? Već je bilo oko osam sati uveče. Nisu primetili da je toliko brzo prošlo vreme. Kada su se rastali ispred njene zgrade, poljubio joj je ruku i pre nego što je ušla u zgradu, njegove reči su učinile da celo veče razmišlja o njemu. O njima.
–        ,,Doćiću sa autom sutra po tebe, posle škole. Pa ako nameravaš da ostanem da prespavam kod tebe, onda mi javi sat vremena ranije pre nego što izađeš iz škole“.
–        ,,Da te ne bih čekala, odmah ću ti reći da nameravam da ostaneš“.
–        ,,Onda dogovoreno. Vidimo se sutra, mila“.

Nervozno je cupkao nogom o pod. Nije znao kako da se ponaša ispred svih tih ljudi, niti kako da je dočeka. Da joj se zaleti u zagrljaj? Ne. Pomislili bi da su zajedno. A i šta bi falilo? Nikome to valjda ne bi smetalo. Jedino ako se Nemanja ne pojavi negde ispred njih i onda upropasti sav ovaj trud. U njegovim rukama je držao buket ruža. Crvene ruže donose sreću i radost. Crvena ga asocira na nju. Ona je njegova radost. Pojavila se niotkuda, a zavoleo ju je tako da je niko nije mogao uzeti iz njegovog srca. On je tu čuva. I čuvaće je. Zauvek. Obećao je to sebi. Kada je začuo zvono podigao je pogled te je stavio ruku iza leđa u kojoj je držao ruže. Čekao ju je ispred automobila te je mogao da oseti kako mu vibrira telefon. Uzeo ga je uz sakoa, te ugledao njeno ime. Široko se nasmejao dok je jedva prikrivao osmeh. Želeo je da je vidi i da taj osmeh čuva za nju. Pritisnuo je zelenu slušalicu dok ju je stavio na spikerfon.
–        ,,Halo, mila“.
–        ,,Gde si ti?“.
–        ,,Ispred škole sam, ispred auta, čekam te“.
Jedna minuta mu je bila dovoljna kako bi shvatio da nešto nije u redu. Nešto se dogodilo.
–        ,,Imam još jedan čas. Nije ti problem da me čekaš unutar škole?“.
–        ,,Sedeću na klupi u dvorištu. Koliko ti traje čas?“.
–        ,,Pola sata. Rećiću da imam zakazano kod zubara“.
Nije bio oduševljen što je morala da slaže zbog njega. On je nju mogao da čeka koliko god je ona želela ili htela. Za nju je spreman da čeka i ceo život ako treba. Začuo je njen gromoglasan smeh dok je držao telefon na uhu te začuo kako je prekinula razgovor. Biće mu teško što će biti sam. Ali on ne čeka bilo koga. On čeka nju. Zaputio se ka školi dok je razgledavao kako izgleda. Na prvi pogled nije loša, ali na drugi mu je izgledala savršeno. Sve je uređeno i ispred je škola imala fontanu. Bila je predivna. Sedeo je na klupu dok je odbrojavao minute do nje. U momentu mu je stigla poruka te je brzo dohvatio telefon i ugledao poruku od nje.
–        ,,Moraćeš da me čekaš još pola sata. Ne mogu da me puste jer imam odgovaranje“.
–        ,,I onako je kraj školske godine, mila. Potrudi mi se da budeš odlična, inače ne vodim te na more“.
Poslao joj je poruku dok je u narednih pola sata čekao. Dosadilo mu je, ali je bio nestrpljiv da je čeka. Želeo je da se zagleda u te zelene oči i da nikada ne sklanja pogled sa njih. Te oči su mu davale nadu. Za bolje sutra. I za lepše.

 Dok je zadnja odgovarala, trema ju je baš uhvatila. Na sva pitanja je dala tačne odgovore, dok se trudila da što bolje prođe sa ocenom. Dlanovi su joj se znojili dok ju je najstrožija profesorka ove škole gledala i upijala svaku njenu reč, ne bi li je zbunila i davala joj netačne odgovore.