Sve nijanse ljubavnih pogleda

- 16.Deo -

–        ,,A dečko? Njemu pažnja ne treba?“.
–        ,,Ko je rekao uopšte da ga imam?“.
Pitanje se pitanjem ne postavlja. Ta rečenica mu je često prolazila kroz misli dok je zamišljeno gledao njeno belo lice. Njena smeđa kosa je padala niz njena leđa dok je stavila jedan pramen kose iza uveta. Ona to često radi, primetio je.
–        ,,A kada bi ga imala? Da li bi mu posvetila pažnju?“.
Slegnula je ramenima dok je pogledala u njene nalakirane plave nokte.
–        ,,Ako bi se dovoljno trudio oko mene. Dobio bi svu moguću pažnju ovog sveta“.
Znači to je to. Trud , rad i upornost. Dokazaće joj da je njemu stalo do nje i njene ljubavi. A onda će dobiti za uzvrat njenu ljubav. To je jedino što traži. Ne traži puno. Niti malo. Dovoljno onoliko koliko je i mogao da dobije.
–        ,,Ti? Imaš li devojku?“.
Odlučio je da se našali na njen račun, ali kasno je shvatio da je ona mogla da posumnja da je laže.
–        ,,Ako se podrazumeva da je ona na drugi kraj sveta, a ja ovde. Onda ne znam šta da kažem“.
Čim je želeo da joj kaže da se šalio, provalila ga je.
–        ,,Znači, nemaš je. Šteta. Oči nikada ne lažu“.
Nadurila mu se dok je uzela šolju i popila gutljaj kafe.
–        ,,Uzmi, jedi. Ako sam htela da nekog otrujem do sada bih bila već u novinama“.
Zasmeje se na njenu duhovitost dok je razmahnuo glavom i uzeo tanjir sa kašikom i počeo da jede. Svideo mu se kolač.  Zato je odmah počeo da mrmlja i da daje komplimente.
–        ,,Ženiću te“.
Gromoglasan smeh se začuo kroz njen stan dok je sva porumenela u lice. Njeni beli obrazi su dobili crvenu boju dok joj se pridružio kroz smeh.
–        ,,Znači, sviđa ti se?“.
–        ,,Mogla bi da se zaposliš kod mene u kraju i da tamo radiš u poslastičarnici ili da prodaješ kolače“.
–        ,,Heej, nije smešno. Ja za sebe imam već druge planove“.
Setio se njenog sna dok je ostavio prazan tanjir na sto te se naslonio na trosed gledajući u nju netremice. Prelepa je. Preslatka. Prezabavna. Malo je takvih devojaka u ovo vreme.
–        ,,Izvini, zaboravio sam. A kada bi se udala za mene bi li mi pravila svaki dan kolače?“.
Zamislila se na trenutak. Sigurno je razmišljala o odgovoru i šta da mu odgovori.
–        ,,Pa zavisi. Ako bi rekao šta želiš da ti napravim, odmah na tacnu bi bilo spremljeno“.
–        ,,Mnogo si duhovita. I to mi se sviđa“.
Izvio je usne u veliki osmeh dok je pokazao svoje bele zube. Uzvratila mu je osmeh te joj se on približio.
–        ,,Fali mi onaj zagrljaj od sinoć“.
Raširi ruke dok ju je čekao te mu se približila i zagrlila ga. Grlio ju je. Nije želeo da je pušta. I imao je osećaj da će svaki zagrljaj koji bude proživeo sa njom pamtiti kao nešto najlepše što mu se desilo u životu.
–        ,,Koliko volim tvoje ruke što najlepše grle“.
Ušuškala je glavu u prazan prostor između ramena i vrata dok su umereno disali. Još par centimetara i mogao je da je poljubi. Ali ne.. nije je prošao onaj momak i mora biti strpljiv. Zato je krenuo u tu temu. Želi da zna ko ju je tako rasplakao.
–        ,,Reci mi, istinu Klara. Ko te je to tako užasno rasplakao sinoć?“.
–        ,,Nebitno je stvarno“.
Ne želi da priča o njemu. Ako je bude pritiskivao, mogao je da se kladi da ima da se povuče u sebe.
–        ,,Meni je bitno“.
Promuklo joj je odgovorio dok se odvojila od njega te krenula polako da priča.
–        ,,Znaš..kada sam zavolela nekoga na prvi pogled, mislila sam da je ljubav lepa. I da ljubav ne boli. Da ljubav stvara čudna osećanja. Dok mi se on pojavljivao u život, pre toga sam stajala u tami. Zatvorena u sebe, skroz. Nisam pričala ni sa kim“.
–        ,,On ti je doneo promenu u život, zar ne?“.
Polako je zagrizla donju usnu, klimajući glavom potvrdno.
–        ,,Promenu kakvu nikada do sada nisam videla. Razmišljala sam o njemu uzastopno. Danju i noću. Nije mi izašao ni iz glave, a ni iz misli. Kada me je nesvesno povredio, što se sinoć dogodilo, srce me je zabolelo“.
Kada bi samo znala da je i njega srce zabolelo kada ju je ugledao tako uplakanu. Tako skrhanu. Tako ranjivu. Ništa nije mogao da joj pruži sem utehe i iskrenih zagrljaja.
–        ,,Reci mi, Klara. Ko je taj momak što te je toliko povredio? Što je naneo bol tvom malenom srcu punog ljubavlju?“.
Zaustavila se. Pogledala ga je dok su ga sledeće reči nesvesno pogodile direktno u srce.
–        ,,Momak koji je sinoć vozio i koji je bio u autobus dok sam ti bila u zagrljaju“.
Odvojio je obe usne dok je šokirano gledao u nju. Sada mu je sve bilo jasno. Sada je sve dobilo svoj smisao. Zato je on okrenuo glavu dok je plakao. Dok je gledao za njom tužnim pogledom.
–        ,,Nemanja. Ali on je oženjen Klara“.
Nejasno ju je gledao dok je želeo da mu razbije lice istog trenutka. Kako je mogao da povredi ovako krhko biće? Zar nije imao ni grižu savesti?
–        ,,Da li je znao da ga voliš Klara? Da li je znao za postojanje tvojih osećanja?“.
Direktno ju je pogledao u oči dok mu se sve mutilo. Ona Nemanju voli. Nemanju sa kojim je kolega od kako radi, Nemanju koji je oženjen. Nemanju koji je zauzet i koji ne zna za njenu ljubav koju gaji prema njemu.