Sve nijanse ljubavnih pogleda

- 39.Deo -

–        ,,,Oho, pa čestitam vam, golupčići“.
Osećala se ta neprijatnost u prostoriji dok je Andrej tiho pomrmljao nešto i zahvalio mu se. Nije želeo da duži razgovor jer nisu imali oko čega da pričaju.
–        ,,Pa ja bih sada otišao do svoje sobe. Verovatno je Aleks došao da deli pozivnice jer mu je uskoro svadba“.
–        ,,Svadba?“.
–        ,,Kakva svadba?“.
Oboje su zbunjeno upitali Nemanju koji se branio rukama u vis. Slegnuo je ramenima dok je u kutku usana dodao jedan maleni osmeh.
–        ,,Nemam pojma, iskreno. Pričao mi je sinoć da je zakazao venčanje“.
–        ,,Čije venčanje?“.
Zbunjeno je Klara pogledala u Andreja dok je sačekala odgovor. Htela je da se ispravi, ali ju je Andrej povukao nazad.
–        ,,Njegovo. Ostavljam vas. Kada te puštaju iz bolnice Andrej?“.
–        ,,Sutra, tebe?“.
–        ,,Za par dana. Još uvek sam u tom stanju da ne mogu da hodam normalno“.
–        ,,Brz oporavak, Nemanja“.
Ubacila se Klara dok je pratila Nemanju pogledom. Pomalo joj je bilo žao. Samo malo.
–        ,,Trebala bih da ti spakujem stvari. Takođe, ko će kod koga ostati?“.
Podigla je obrvu dok je obavio njegove ruke oko nje te je se dočepao i slatko poljubio.
–        ,,Rado bih te imao na ovom krevetu, ali plašim se da neko od osoblja ne uđe unutra i ne ometa nas“.
Klara se sva zarumenela dok je ustala sa kreveta, uzimajući njegovu torbu sa poda te je nameštajući na krevet. Spakovala mu je sve stvari koje su bile u noćnom ormariću.
–        ,,Ako nije problem, ja ću kod tebe. I onako nameravam da prodajem svoj stan“.
–        ,,Oho, znači želiš biti moj stanar“.
–        ,,Želim biti tvoj suprug, ljubavi“.
Prišao joj je sa leđa te ostavio sitan poljubac u vrat te im spojio usne na par sekundi.
–        ,,Ne mogu da te se nasitim“.
Iskrenost se čula u njegovom glasu dok ju je zagrlio oko struka i dokazao da je ona samo njegova. I bila je njegova. Tačnije , uskoro će biti samo njegova. I ničija više.
–        ,,Šta misliš da ostavimo to za kasnije? Sutra izlaziš iz bolnice, trebalo bi da ti spakujem ove stvari koje su ti doneli“.
Andrej ju je začuđeno pogledao dok je nakrivio glavu. Nije znao o kome je reč, a niti o kome se radi. Mislio je samo da je Klara bila celu nedelju tu sa njim.
–        ,,Ko je još došao ljubavi?“.
Po prvi put nije mogla sa navikne na taj njen novi nadimak, dok je slegnula ramenima te se misteriozno nasmešila.
–        ,,Neko ko ti je veoma blizak, dragi“.
Dok su njene reči doprle do njegovog mozga, fokusirala se na njegovu košulju i trenerku koju će sutra obući. Mora nositi udobne stvari, tako joj je saopštio doktor.
–        ,,Daj, Klara. Reci mi ko je bio“.
–        ,,Tvoji roditelji“.
Okrenula se ka njemu dok mu je nameštala pidžamu i slatko mu se nasmejala. Mogao je da je tako sočno poljubi u toj sekundi dok mu je dala osmeh i dok je svojim zubima njega samog očarala, ali suzdržao se. Imaće dosta vremena da provede sa njom i da je ljubi. Da dodiruje njene usne i da je ljubi bez prekidanja. Veoma mu je bilo nejasno kako su oni dospeli tu u toj bolnici, ali se i dalje trudio da ostane pribran.
–        ,,Kako misliš moji roditelji?“.
Seo je na krevet dok ju je to upitao te se sam iznenadio i šokirao. Oni su ipak došli. Oni su ipak bili tu. Oni su se ipak brinuli za njega. Nisu zaboravili da imaju sina. Otoplelo mu je oko srca te se morao nasmešiti.
–        ,,Bože Andrej, kao da su ti neprijatelji. Eto, takvu facu si imao kada si me pitao malopre“.
Uhvatio ju je za ruke dok ju je okrenuo ka njoj te joj je poljubio dlanove.
–        ,,Izvini, ljubavi. Nisam želeo tek tako da planem, ali drago mi je što su ipak došli. Imali su posla preko glave. Dok sam bio na operaciji, niko nije došao. Samo si ti bila tu“.
U njenom pogledu je video ljubav. I to ne bilo kakvu ljubav. Onu veliku ljubav. Bezuslovnu. Beskonačnu. Poljubila ga je u čelo dok ga je zagrlila rukama oko vrata. Premestio ju je da mu sedne u krilo te su se oboje zakikotali.
–        ,,Dakle, upoznali su snajku“.
Lupio ju je po butini dok je ona glasno jauknula te mu sklonila ruku, ali ju je ipak vratio na mesto.
–        ,,To boli, Andrej“.
–        ,,Stvarno?“.
Ušuškao je glavu u prazan prostor između ramena i vrata dok joj je oblizao vrat. Odmah je mogao da primeti da se sva naježila.
–        ,,Budi strpljiv, pobogu. Zar stvarno nemaš šta da radiš osim da me ljubiš, gledaš, maziš, paziš?“.
Podignula mu je glavu te je ugledala da su joj se njegove oči njoj smešile. Zašto je na početku mislila da se nikada više neće zaljubiti i da nikada više neće zavoleti? To je glupost.
–        ,,Znaš li koliko sam jedva čekao da te poljubim? Koliko sam se svake noći molio Bogu da si mi dobro i da mi te čuva za mene? Koliko sam se radovao što te vidim svakog puta kada smo se dogovorili kada da izlazimo i da se prošetamo? A taj tvoj pogled me je uvek razvedrio i dao mi je pozitivu, kakvu je danas retko videti Klara“.
Njegov pogled. Bože, mogla je da zaplače od tih silnih reči. Mogla je da mu uzvrati reči, ali nije znala kako. I ona se isto tako osećala. I ona se radovala svaki put kada bi se videli. Bez odustajanja bi nastavila dalje i od kako se Andrej pojavio u njen život, upotpunosti je zaboravila na Nemanju. Kao da ga nikada nije ni volela. Ali volela ga je i to nije mogla da porekne. Nije mogla da izbriše sećanje na njega i na njihovu ljubav koja se nikada nije ni desila. Sa Andrejom je uspela.
Andrej je sasvim druga priča. Andrej se trudio da ga ona primeti. Ubrao joj je ružu, kupio joj je buket ruža, kupio joj je čokoladu, odveo ju je na odmor. I to je sve radio sa velikim trudom. Brinuo se oko nje kada su pali na beton i kada joj je nos krvario. Brinuo se i bio je nežan. Sitnice su male, ali ipak znače sve. A on je kroz sitnice njoj dokazao da je voljena. I da će uvek biti voljena.
–        ,,Koliko puta moram da ti se zahvalim zato što postojiš, dragi?“.
Nežno ga je upitala dok im je spojio usne te tiho nešto promrmljao.
–        ,,Hvala tebi što postojiš, ljubavi moja mila“.
Koliko ljubav može biti lepa. Koliko ljubav može biti kao poezija. I sve se to dešava kada se najmanje nadamo. Sreća pokuca na vrata i iznenadi nas tim dočekom. Zatim se radost upliće i onda na kraju svega ljubav. On je ljubav. On je oduvek bio ljubav.

Kada je svanulo novo jutro Klara je čekala Andreja ispred bolnice sa taksijem. Javila mu je još od sinoć kada su se videli da će doći po njega i da će se smestiti u njen san. Čekala ga je ispred taksija dok je pogledala na sat. Prošlo je deset minuta od kako je trebao da stigne. Okrenula se ka vozaču da mu nešto kaže, ali ju je Andrej iz daljine preduhitrio.
–        ,,U redu je ljubavi, tu sam. Dolazim“.
Gledala ga je dok je silazio niz stepenice sa osmehom na licu. Taj blistavi osmeh. Koliko je samo savršen. Klimnula je glavom kada je stigao do nje te je muževno poljubio dok je dao taksisti da mu ostavi torbu u gepek. Ušli su u auto te sačekali taksistu da se vrati jer je upravo otišao da kupuje sebi jelo. Andrej se okrenuo skroz ka Klari dok je ona zamišljeno gledala kroz prozor.
–        ,,Šta to moja ljubav radi? O čemu misli?“.
Spustio je ruke oko njenih ramena te je prislonio uz sebe. Izgledao je tako muževno i lepo sređeno da bi svaka devojka pala na noge kada bi ga ugledala.