Sve nijanse ljubavnih pogleda

- 41.Deo -

–        ,,Luckasta si ti“.
Zapevao joj je nostalgično. Pokušavala je da ne misli na njega i da misli na njegovo ponašanje, ali nije mogla da ga trpi. Nije mogla da mu udovolji.
–         ,,Andrej, radim“.
Promumlala je sasvim nečujno.
–         ,,Jedan dan života da ostane tebi i njega bih dušo poklonio meni“.
Klara se zasmejala na sav glas, ali je on uvideo svoju grešku tek kasnije.
–        ,,Ne ide tako. Ide prvo meni, pa onda tebi“.
Pokazala je rukama trudivši se da se ne zagleda u njega.
–        ,,A ti si tako dobra, ne znam gde sam. Ona nije htela do sad, ja nikad trezan“.
Trudio se da ne zabrlja tekst i da je ne ometa previše. Kako da joj ne smeta, kada je voli. I želeo je da dokaže tu ljubav, ali nije znao kako.
–        ,,Volim te, bezuslovno“.
Onda je osetio Klarin pogled na sebi. Bio je svestan svojih reči. Bio je. I želeo je da to ona zna. Nije želeo da ona pomisli da je on to radi reda zapevao. Želi da joj dokaže koliko je voljena.
–        ,,Andrej, znam, ali radim. Pokušavaj da me ne ometaš“.
Nežno ju je uhvatio za ruke i ujedno ih je prislonio usnama. Ljubio ih je i mazio.
–        ,,Klara“.
Kao malo dete ju je odazvao i pogledao.
–        ,,Molim, Andrej“.
Nije znao kako da je pita. Šta ako kaže ne? Ili da ipak ostavi to za drugi put?
–        ,,Kada želiš da te upoznam sa mojim roditeljima? I kada želiš da me upoznaš sa tvojim roditeljima?“.
–        ,,Ima vremena. Još uvek smo mladi Andrej. Ne bežimo nikuda. Dok sam u tvojim rukama sigurna sam“.
–        ,,Ali ja želim da se svadba obavlja što pre. Znaš da se desi u najkraćem mogućem roku. Ja ovako više ne mogu, ljubavi“.
–        ,,Izdrži još dve godine. Možeš ti to Andrej“.
–        ,,Šta ako ti kažem da ne mogu? Želim da se prezivaš isto kao i ja, pa onda da proputujemo čitav svet“.
–        ,,Možeš. Zato što verujem u tebe. Izdrži još dve godine. I onako sam tu, ne bežim“.
Poljubila ga je nežno te se vratila svom radu. Ostao je zamišljen. Šta ako je zaprosi? Šta ako bude to uradio čim odu u restoran? Izvinio joj se te je otišao u sobi i uzeo njegov telefon. Pozvao je ime koje mu je bilo prvo u imeniku. Znao je da će se javiti prvi.
–        ,,Reci kume, šta ti treba?“.
Začuo je Aleksov glas dok je seo na krevet sav nervozan.
–        ,,Ne znam kako mogu da zaprosim Klaru. Mislim znam, ali mi treba pomoć oko toga“.
Izbrbljao je sasvim nesiguran u sebe. Začuo je tišinu. Jednu minutu. Dve minute. Naravno da je Aleks bio zbunjen. I to previše zbunjen.
–        ,,Čekaj, šta? Želiš da je zaprosiš? Ali zar vam nije rano? Niste ni godinu dana u vezi“.
–        ,,Ne zanima me da li smo godinu dana zajedno ili ne, želim da brojim dane života sa njom. Razumeš? Znam da je ona svaki put i svaki dan pored mene, ali želim da učinim to. Kajaću se kasnije, ako propustim priliku, a i sam znaš koliko mi je ona važna“.
Grickao je nokte, čekajući Aleksov odgovor. Nervoza je rasla u njegovo telo, ali kada bude došlo vreme da je zaprosi, tada će biti još više nervozniji.
–        ,,Ti si lud“.
Rekao je jednu činjenicu koju je Andrej znao.
–        ,,Znam“.
–        ,,Šta ako ona kaže ne?“.
–        ,,Nikad nije kasno za da“.
–        ,,A ako ona ne želi jer je još rano?“.
–        ,,I onako mi je rekla da skupim snagu i da izdržim dve godine do venčanja. A i sam znaš da ja to ne mogu“.
Histerisano je to izgovorio i sasvim tiho dok je šaputao da ga Klara ne bi čula. Apsolutno ne želi da ona ništa ne sazna o tome šta on planira.
–        ,,Vi ste ludi oboje“.
Andrej je udaljio slušalicu prilikom Aleksovog dranja te je opet prislonio telefon na uho gledajući u vrata da Klara ne bi došla.
–        ,,Lepo ti kažem. Ne mogu, želim da je zaprosim, želim da ona bude samo moja i da ceo svet to zna“.
–        ,,Ne, ti nisi lud. Ti nisi normalan“.
–        ,,Hvala, kume. Ali molim te, pristani. Nemam na koga da se oslonim“.
–        ,,Kada ideš da kupuješ prsten Andrej?“.
–        ,,Ne znam. Moram da vidim vreme kada ona nije tu. Ili kada bude otišla do prodavnice“.
–        ,,Šta misliš da je Antonija pita da odu do neke knjižare. Taman ćeš imati vremena da kupiš prsten, pa ako se slučajno sretnete u prolazu, lagaćeš je da si bio kod mene“.
Pucnuo je prstima te mu se zahvalio. Baš kada je želeo još nešto da kaže, začuo je Klarin glas te je morao da preokrene temu.
–        ,,Znači, dogovoreno. Okej, okej. Vidimo se onda za par dana“.
–        ,,Andrej. Ne spuštaj slušalicu idiote, nismo se skroz dogovorili“.
–        ,,Andrej. Dođi da vidiš knjige koje su upravo stigle“.
–        ,,Nemam vremena Aleks. Ona me zove. Moram da idem. Evo ljubavi, dolazim. Samo da odgledam film“.
–        ,,Kakav film, mangupe? Sa mnom pričaš, halo“.
Spustio je slušalicu te izašao iz sobe. Mogao je da zamisli koliko je Aleks nervozan i besan i koliko ga tek psuje od zabrinutosti. Kada je stigao kod Klare, zagrlio ju je oko struka dok je gledao kakve knjige su joj to stigle. Onda se iznenada sasvim neočekivano nasmejao i šokirao.
–        ,,Ljubavi, to su stigle tvoje knjige!“.
Uzviknuo je dok se obradovao te gledao u njih bez treptaja. Bile su prelepe, nijanse plave boje sa tvrdim koricama. Ali naslov mu je bio predivan, svako slovo se jasno videlo bez preteranog dodavanja. Na pozadini je bilo prepolovljeno godišnje doba leto i zima.
–        ,,Naravno da su stigle. Ovo sam ostavila za sebe, sutra ih objavljujem na tržištu, a na sajam knjiga idem ove godine da se pokažem ko je bio pisac ovih knjiga. Imaću i prve intervjue“.
Uskliknula je radosno dok je uzimala svaku knjigu i proveravala je.
–        ,,Ti imaš već jednu zar ne?“.
–        ,,Da. Eno stoji tamo u tvom prozoru od kako sam došao ovde“.
–        ,,Što se tiče ovih deset knjiga, to ću deliti bližnjima besplatno. Da se ne trude da ih traže po knjižarama jer ih tek sutra objavljuju. Zovi Nemanju, Antoniju i Aleksa da dođu da večeramo i ujedno da im dajem knjige“.
–        ,,Kako god želiš“.
–        ,,I da.. hvala ti što si verovao u mene, kada sam imala najmanje podrške i kada drugi nisu verovali u moj uspeh“.
Spojio im je usne te je zavukao njegove ruke ispod njene majice, udarila ga je po rukama te je morao brzo da ih skloni. Ne želi da se potuče ovde sa njom. Nije vreme, a ni mesto.
–        ,,Znaš da sam ja uvek tu i kada nisam“.
–        ,,Znam. Hvala ti još jednom“.
Osmehnuo joj se. Trebalo bi da pozove njih troje. Ah, opet će videti Nemanju. Kako će izdržati, a da ne izljubomoriše što je tako gleda. Na način na koji je nikada neće imati. Otišao je do sobe, uzeo telefon te pozvao Aleksa. Javio mu se nakon drugog zvona. Primetio je da je zevnuo.  Sigurno je spavao.
–        ,,Šta želiš? Do malopre si mi spustio slušalicu, a sada opet zoveš. Andrej jel imaš ti svoj život i svoja posla umesto mene ovde da zezaš?“.
Besno ga je upitao, pa očekivao je takvu reakciju. Približio se vratima i zatvorio ih.
–        ,,Ne galami, magarče. Slušaj. Klara mi je rekla da vas pozovem na večeru“.
–        ,,Koga?“.
–        ,,Antoniju, Nemanju i tebe“.
–        ,,Zašto?“.
–        ,,Pa videćete zbog čega. Ne smem da otkrijem“.
Prošao je nervozno rukama kroz kosu i nameštao je istog trenutka.