Sve nijanse ljubavnih pogleda

- 12.Deo -

–        ,,Ovde baš i nije neko bezbedno mesto“.
–        ,,Andrej, ovo je park, šta si očekivao? Da će svi u ovom kraju biti ljubazni kao mi?“.
Pogledao ju je njegovim smeđim očima dok se polako nasmešio. Laknulo mu je kada je video da više ne plače. Smirila se.. Uspeo je da joj malo povrati snage.
–        ,,Ne znam. Na primer kod mene u Požarevcu nije tako kao ovde“.
–        ,,Ti si iz Požarevca?“
Upitala ga je dok je podignula jednu obrvu na gore na što se malo odvojila od njega. Povukao ju je ponovo u zagrljaj dok su se oboje zakikotali.
–        ,,Jesam, ti si iz Pančeva, zar ne?“.
Sumnjivo ju je upitao dok se ona blago osmehnula. Upravo, baš taj osmeh mu je popravio raspoloženje. Osećao je kao da će mu srce svakog trenutka izaći iz grudi. Ova devojka ima potpuni uticaj na njega. Utiče na njega kao nebo kada se menja.
–        ,,Ja tamo živim. Pardon, živela sam“.
–        ,,Živela?“.
–        ,,Više ne. Sada imam ovde stan, sve dok ne nameravam da završim taj fakultet i da se zaposlim“.
Pomrmljao je jedno kratko:  ,,Mhm“ dok je nastavljao da je gleda.
–        ,,A pisac da postaneš? Ipak ti je to tvoj životni hobi“
Začuo je kako je ona izdahnula duboko dok je verovatno razmišljala o tome.
–        ,,Ne znam. Nadam se da ću uspeti sa knjigom. Ako ne ove godine, onda sledeće“.
–        ,,Voleo bih da pročitam neku stranicu“.
Stidljivo mu se nasmešila dok je ostajala u njegovom zagrljaju. Pogledala je prema satu na njegovoj ruci te je shvatila da je već kasno. Sutra ima previše obaveza, iako je nedelja. Sutra mora da ustane ranije kako bi obavila sve obaveze za fakultet.
–        ,,Andrej“.
–        ,,Hmm?“.
–        ,,Ja bih trebala da idem. Kasno je“.
Molećljivo ju je pogledao dok je u tom trenutku ugledala i osetila neku ljubav. Neki veoma jači osećaj. Srce joj je polako zadrhtalo dok je sklonio jedan plamen kose iza njenog uveta. Gledao ju je sa nekom dozom ljubavi te se jedva sabrala i odvojila od njega. On je to primetio. Ali nije ju je sprečavao da ode. Kasno je. Shvatio je i sam. Ne može je zaustaviti samo zato što on želi da je još gleda. Znao je da bi mogao samo nju gledati bez prestanka. Delovala mu je tako nežno i snažno u isto vreme. Delovala mu je tako puna ljubavi i dobrote. Sjajila je posebnom posebnošću. Sjajila je nekom blistavom svetlošću. Dok je ustala sa klupe, Andrej je oklevao. Želeo je da je uhvati za ruku, okrene ka sebi i poljubi je. Nije smeo to da uradi. Da bi učinio prvi korak treba mu vremena. Ovo mu je sve prerano i ne želi da mu se stvari odvijaju tako brzo. Želi da sve ide polako i nekim slučajnim dešavanjima. Nije želeo da požuruje. Naizgled, žurba je najmanji problem. Ukoliko je ona u pitanju, čekaće je. Bez obzira na sve. Zašto? Zato što je vredna čekanja. I njegove bezuslovne ljubavi. Nije je slušao što je pričala da ljubav na prvi pogled ume da boli. Da uništava poslednju nadu. Želeo je da uživa u ovom trenutku. U svakoj sledećoj sekundi kada bi god nju pogledao. Molio je Boga samo da je čuva za njega. Da je niko nema, sem njega. Da je on ima samo za sebe. Siguran je u to da će mu Bog oslušati njegove molitve. Zato se nije ni brinuo. Ona je blago. Ona je ona kapljica vode koja se čuva na dlanu. Sasvim tiho i pažljivo. Ustao je za njom dok je hodao pored nje i čekao da mu neko pitanje izbije iz glave. Bilo šta. Samo da progovore. Mada i tišina mu je bila jako prijatna. Jedino mu je tišina bila veliki neprijatelj, a sada se činila tako spokojnom i jednostavnom. Svaka sekunda sa njom mu je učinila da se oseća hrabro i svesno svakog momenta sa njom. Klara se pojavila kada se on najmanje nadao. I izgleda da ju je zavoleo na prvi pogled. Nije se plašio da će ostati povređen. Pa i ako ostane, znaće da je vredelo. Ona je vredna svega.
–        ,,Sutra idemo na kafu?“.
Pažljivo ju je upitao dok se penjala na stepenice te se okrenula ka njemu. Zelenilo u njenim očima je imalo neku iskru nade. Neku malenu ljubav. To ga je učinilo jačim i snažnijim. Od nje neće odustati.
–        ,,Slušaj..znam da imaš mnogo obaveza, pa i ako ne možeš shvatiću to da ćemo sledeći put ići“.
Kada je krenuo da se pravda i da joj objašnjava sve ono što je imao na umu, ugledao ju je ispred te osetio njene usne na njegov obraz. Odvojio je blago usne te se šokirao. Nije očekivao ovo. Zapravo, očekivao je da se neće pozdraviti sa njim ili bilo šta tome slično. Evo ga još jedan razlog da se varao.
–        ,,Znaš..kada bolje razmislim, pa i mogli bi. Odvojiću sat vremena za malo pričanja i smejanja. Hvala ti što si bio tu, kada niko drugi nije. Stvarno ti hvala što si me saslušao kada mi je bilo potrebno rame za plakanje“.
Kada je slušao njene reči mogao je samo da procveta od ljubavi prema njoj. Rano je za bilo šta da započne sa njom. Ona njega tek treba da upozna malo bolje. Da ga bolje osmotri. Iako je on imao osećaj da ju je poznavao ceo svoj život. Taj divan strani osećaj mu se pojavio. Zoološki vrt u stomaku mu se pojavio kada ga je zagrlila te joj je uzvratio zagrljaj. U njenom zagrljaju se osećao toliko sigurno. Toliko zaštićeno od svih ljudi na svetu. I taj zagrljaj mu je dokazao samo jedno. Ona je ta prava. Ona je oduvek bila ta prava.

Dok je stajala u njegovom zagrljaju, više ništa joj nije bilo važno. Osećala se potpuno kao nova devojka te je jedva uspela, a da ne napravi tužan osmeh na licu. Polako se odvojila od Andreja dok se jedva okrenula i otišla ka zgradi. Biće joj teško. Veoma teško da ga ostavi tu. Ne može da ga pusti, ali on je tu sa razlogom. Ko zna zbog kojeg razloga se on pojavio u njen život. Da joj dokaže da ima još dobrih ljudi na ovome svetu koji su uvek tu iza nas i drže nas da ne padnemo? Koji nas drže u naručje i koji su nevidljivi kao senka.