Sve nijanse ljubavnih pogleda

- 08.Deo -

Upijao je svaku njenu izgovorenu reč dok je stao na stanici i uplatio kartu čoveku koji je ušao u autobusu. Kada je shvatio da je vreme da ona siđe jer je ustala i uzela torbu sa sobom, grlo mu se osušilo. Osetio je nalet emocija i mogao je da u ovom trenutku odmah zaplače, bez obzira na sve te putnike u autobusu. Nije želeo da ona ode. Nije želeo da je ostavi. Želeo je da ona bude tu, pored njega, sa njim. Bože, zar stvarno sada misli nešto previše? Traži nešto što je nemoguće ostvariti.
–        ,,Silaziš ovde?“.
Upitao ju je dok im je ona spajala poglede. Njeno zelenilo koje se nalazilo u njenim očima, učinilo ga je da ga navede da se zaljubi u njene poglede. Poglede koji su toliko sigurni u samu sebe i koji pokazuju da snovi nisu samo snovi, već su i java. Mogao bi da je gleda celu večnost i to bi mu bilo malo. Ovih malih sat vremena su mu prošli kao sekunda. Toliko brzo. Osećao je da je mogao sa njom pričati danima bez prestanka. Bez ikakvog prekidanja.
–        ,,Da, silazim ovde“.
–        ,,Onda, vidimo se večeras“.
Hteo joj je pružati osmeh, ali njihovi pogledi su već govorili dosta reči. U pogledima se krije emocija. U pogledima se krije sve ono što mi ne možemo da kažemo. U pogledima se izgubimo, nekada se i pronađemo. Kada je otvorio vrata autobusa i zamišljeno posmatrao njene korake kako se već sada udaljavaju, zamišljeno se nasmešio. I taj sitan osmeh mu je dao do znanja.
Zaljubiće se, zavoleće je i neće joj dati nikada da ode. A kada je bude zagrlio, tim zagrljajem će joj ispričati koliko mu je nedostajala. Na samu pomisao „nedostajati“, zapitao se samo jedno.
Koliko će mu ona tek nedostajati, pitanje je vremena.

Kada je uzela svež vazduh od napolje i krenula ulicom gde su se nalazili njeni roditelji i gde su stanovali, radovala se što će videti njenu malenu sestru Lenu. Lena je imala nepunih devet godina i toliko toga je želela da zna šta radi i gde stanuje, u kom predelu Beograda. Želela je da zna gde ide u školu u Beogradu, na koji fakultet, jer se čak i Leni svideo fakultet na koji je i ona išla. Uskoro budući posao. Klara je dosta toga imala na umu šta da danas uradi dok se ne vrati. Nije znala od čega prvo da počne.
Ovde ljudi su bili skoro svi stisnuti duboko u sebe. Baš zbog toga je sve manje i manje volela ovo mesto. Nisu voleli da pričaju niti da barem razmene po koju reč.
Da li je zbog toga zato što je ona drugačija od svih njih ili nije pripadala ovde? Ko bi to mogao znati. Dok je hodala nije ni primetila da je neko zvao njeno ime. Polako se okrenula te ugledala Lenu kako trči i nakon par sekundi ju je osetila u njenom toplom i nežnom zagrljaju. Bože, koliko joj je samo nedostajao ovaj mali zvrk. Pomirisala joj je kosu te se sitno osmehnula. Idalje koristi šampon od jagoda. Njen omiljeni zauvek. Odvojila ju je iz zagrljaja te je poljubila u obraz. Njene smeđe oči i smeđa kosa koja je bila sva u loknicama su je naterale da se priseti kakva je ona bila kada je bila mala. Ista ona.
–        ,,Gde si ti bila? Jesi li ti to sama bila do prodavnice?“
Upitala ju je pomalo oštro jer nikada nije volela da je pusti samu negde da ode. Uprkos tome, ovde ima svakakvih ljudi i ona je još uvek dete koje tek treba sve da uči i da zapamti. Ne bi trebali da je tek tako lako puste da ode do prodavnice. Šta ako bi je neko napao? Ili još gore ukrao? Šta bi onda uradili?
,,Mama me je poslala i izvinjavam se u mamino ime. Nije htela da me pošalje, ali sam ja bila veoma naporna i želela sam da vidim kako je to kada odrasli idu negde sami da kupuju sve što im je potrebno“.
Njen umiljati ženski glasić je prijao Klarinim ušima dok ju je gledala kako nemirno skače i vrti se oko nje. Ako sada ne poludi oko nje, nikada ni neće.
–        ,,Dobro, dosta. Šta si sve kupila? Teško ti je da nosiš tu kesu? Hoćeš ja da ti pomognem?“.
Blago ju je upitala dok joj je uzimala kesu iz ruku te je otvorila. Spojila je njene svetle obrve te pogledala u Lenu.
–        ,,Sladoled?“.
–        ,,Mama je htela da se osvežiš kada se vratiš i dođeš kod nas. Nije imala ništa loše na umu“.
Coknula je jezikom jer nije želela da se raspravlja sa detetom koje tek ulazi u život.
–        ,,Zar ti nisam rekla da okolo ima raznih ljudi? Koliko još puta bih trebala to da ti ponavljam?“.
Njeno pitanje je nateralo Lenu da razmisli. Dok ju je Klara posmatrala njenim zelenim očima, osećala je kako bi mogla da joj svu nadu upropasti. Iako je prelepo vreme napolju, barem je mogla da se strpi dok ona ne dođe. Posle bi bilo sve lako.
–        ,,Jesi, rekla si. Kao da si i ti bila poslušna kada si bila mala, kao ja“.
–        ,,Bila sam pomalo i neposlušna, ali sam slušala roditelje“.
Zapovednim tonom joj se Klara obrati dok ju je Lena gledala tužnim pogledom. Klara joj je pokazala pogledom ka napred dok je ona sagnula glavu dole i krenula stazom koja je vodila do njihove kuće.
–        ,,Samo me zanima zašto jedna tako mlada devojčica ne želi da sluša starije osobe?“.
Upitala ju je dok su prolazile semafor, a onda ostatak puta ćutale i provele u tišini. Nakon dobrih pola sata pešačenja, kada su stigle, Klara se zadovoljno osmehnula te je jedva čekala da ih zagrli. Jedva je čekala da ih vidi. Dok je ulazila u kuću, već u dvorištu je čula kako se neko glasno smeje i priča. Prvo je pomislila da je to sigurno komšinica koja se nalazila nedaleko od njih, ali kada se približila ugledala je njenu majku, njenog oca i rodbinu iz Amerike.