Sve nijanse ljubavnih pogleda

- 11.Deo -

Rekla je to u sebi dok je okrenula glavu te ugledala Andreju kako joj se približava. On joj je jedini spas sada. On će je sigurno razumeti. On mora da je razume. Kada joj se dovoljno približio, zagrlila ga je te počela tiho plakati i jecati. Nije želela da bude takva ispred njega. Ali osećanja koja su bila pomešana u tom trenutku samo su je još više dotukla. Želela je da slobodno diše. Šta joj je uopšte trebalo da se zaljubi i zavoli na prvi pogled nekoga koga čak ni ne poznaje? To je sasvim suludo. Ali Klara, ne bi bila Klara da prvo posluša srce, pa tek onda razum.

Držeći je u svom zagrljaju, ostavio je jedan maleni sitni poljubac u njenoj kosi. Nije je ništa pitao, a toliko toga je želeo da zna. Toliko toga je pitao samog sebe šta joj se desilo. Naravno, jedini odgovor je mogao čuti od nje same. Samo dok se ona bude smirila, pola pitanja će zaboraviti. Ali će zato ona sama krenuti pričati, ukoliko bude osetila da treba nešto da ispriča. Znao je da će ispričati šta ju je rasplakao, pogledao je prema autobusu te ugledao jednog od njegovih kolega kako gleda kroz prozor i briše suze. Nešto se ovde čudno događa. I to mu ne sluti baš na dobro. Razmahnuo je glavom dok je odbacivao pomisao da se nešto desilo između njih dvoje te je skinuo trenerku sa sebe i dao je njoj. Obgrlio ju je rukama oko struka dok mu je ona njenim suzama utapala njegovu majicu.
–        ,,Ko god da ju je povredio na ovakav bolan način, njene suze nikome ne opraštam“.
Govorio je to u sebi dok je stajao u tišini sa njom i zatvorio očne kapke na par sekundi uživajući u njenom nežnom zagrljaju. Potrebna joj je pomoć i podrška. On je sada tu. I učiniće sve samo da je opet vidi nasmejanu.
–        ,,Mila, hajdemo da se prošetamo do parka i tamo ćemo sedeti“.

Šapnuo joj je tiho na uho dok je ona jedva kontrolisala suze i brisala ih je svojim dlanovima. Uzeo je maramice iz njegovih trenerki te joj pružio na što je ona prihvatila i obrisala njeno uplakano lice. Srce ga je zabolelo kada ju je video koliko je sada samo tužna i puna tuge. Neko ju je baš gadno rastužio i slomio.
–        ,,Trebala bih da idem“.
Slomljenim glasom mu se obratila dok je on odmahnuo glavom te pokazao pogledom na park koji nije bio toliko daleko od autobuske stanice.
–        ,,Idemo u park“.
Obratio joj se dok su tihim koracima otišli ka parku. Nisu se okretali da vide da li ih je neko gledao. Dok je on hodao uspravne glave, ona je hodala spuštene glave i gledala u njen hod. Šta god bilo u pitanju, ne želi je više videti takvu. Previše ga ubija ta pomisao da je neko Klaru povredio.
Dok su nečujno seli na klupu, začula je kako joj se približio te zagrlio njegovim rukama. Uzvratila je zagrljaj dok je ušuškala glavu u njegov vrat. Nakon par sekundi, smirila se te dozvolila sebi da krene pričati. Sigurno je i njega mučilo šta ju je to rasplakalo.
–        ,,Ako se pitaš šta me je rasplakalo, jedino što trebaš da znaš je ljubav“.
Klimnuo je glavom dok je pažljivo slušao njene reči. Prvi put je videla nekoga ko je toliko dobro sluša i pažljivo. Ranije kada bi pričala sa nekim ta osoba bi je slušala i upadala joj u svaku moguću reč, ali on je nekako drugačiji. Kada bi svi bili kao on.
–        ,,Nikada nemoj da veruješ u ljubav na prvi pogled, jer te kad tad povredi na najgori mogući način“.
Začula je kako je izdahnuo nervozno dok se ovaj put igrao sa njenom kosom. Nije joj smetalo. Samo je želela da bude u društvu sa nekim ko bi znao njen problem i koji bi ga slušao do kraja. On je bio tu. To je dovoljno.
–        ,,Ja sam jednom verovala. Zaljubila se. Zavolela. Pa na kraju, eto gde sam stigla. Povređena“.
Iznosila je njenu činjenicu dok je osetila veliku knedlu u grlu. Sve je pošlo naopako. Samo kada bi znala od kog datuma i meseca. Tada bi možda prestala da ga voli. Možda. Nikada nije bila sigurna u samu sebe kada je on u pitanju. Nikada nije mogla da se izbori sa time šta misli i o čemu razmišlja. Nerviralo ju je to što nije imala drugog izbora sem da ga voli. I to „voleti“ ju je na kraju ubilo.
–        ,,Možda si samo previše volela nekoga, a da on toga nije bio vredan“
Razmahnuo je rukom dok je to objašnjavao.
–         ,,Ili sam samo dala previše sebe tamo gde uopšte nije ni trebalo da me bude?“.

Upitala ga je dok je on posmatrao njeno lice. Neugodno joj je to što je sva naduvena u lice zbog plakanja i što su joj oči crvene da je izgledala kao da nije spavala deset dana. Ali kao da je njega bilo briga što ju je gledao u takvom stanju. Nije ga zanimalo kako je izgledala. Samo je znala da se osećala mirno i osećala je taj mir. Možda je upravo baš taj mir i tražila. Samo ga nije odmah potražila i našla ga.
–        ,,Nekada ne smemo davati baš sve od sebe, mila. Nekada ljubav ume da bude osećaj koji nas ubija u pojam i koji nam posle bude potpuni stran osećaj“.
Gledao je u njeno lice dok joj je obrisao suze sa lica i pokušavao je da bude pristojan i da bude dobar savetnik. Prepoznala mu je dobrotu u očima.
–         ,,Šta ako nas ta dobrota jednog dana skupo košta?“.
Razumeo je njeno pitanje. Razumeo je svaku njenu reč. Samo nije znao kako da odgovori. Prava pitanja, ali su postavljena u malo pogrešnom vremenu. Srce ga je bolelo što ju je video tako tužnom. Zar sreću koju osećamo u nekom trenutku mora da pokvari ta nenajavljena tuga? Iskren je bio prema sebi. Njoj je osmeh najlepše stojao na licu. I taj osmeh nije mogao da zaboravi. Vrteo mu se u glavi.