Sve nijanse ljubavnih pogleda

- 48.Deo -

–        ,,Ja ću! Andrej idi spremi sokove na stolu i vino. Ali crno, belo sačuvaj za kasnije“.
Klimnuo je glavom te mu je odmah laknulo sa srca. Težak teret mu je pao. Ali posle tereta, pojavio se veliki kamen zbog veridbe. Svi će biti iznenađeni i šokirani. Svi će se pitati da li je on pri sebi i da li zna šta radi. Ali on je to jarko želeo. Želeo je da njihov normalni zajednički život počne odmah. Samo se plašio da ga ne odbije. To bi bilo nešto najgore. I najbolnije za njega.

Otvarala je vrata te je osetila prvi zagrljaj njene sestre. Na vratima su stajali svo petoro dok su sačekali da se Lena odvoji od nje. Lena se povukla iz njenog zagrljaja, ostavljajući joj poljubac na obraz te potrčala u dnevnoj sva radosna što će upoznati njega. Andreja. Izdahnula je duboko sa prevelikom tremom. Dok su joj roditelji prišli, pozdravila se sa njima i izgrlila. Na redu su došli Andrejovi roditelji. Njegova majka i ako je nosila skupe stvari i elegantnu obuću i odeću kao i njegov otac, toplo su joj se nasmešili i zagrlili je.
–        ,,Bože. Koliko mi je samo snajka lepa. Daće Bog da vaše venčanje bude uskoro“.
Odvojila se od nje dok je Andrejov otac gledao u nju sa nežnošću. Zagrlio je svoju suprugu i znala je da Andrej nije tu. On je u dnevnoj.
–        ,,Nikada nisam posumnjao u Andreja da će izabrati neku lepšu i bolju devojku. Ovo je prava snajka za nas“.
–        ,,U dnevnoj sobi su svi. Idite samo pravo i skrenite levo. Tamo vas čekaju“.
Pokazala je rukom ujedno i ugledavši suze u očima Andrejove majke.
–        ,,Važi, mila. Ako ti zatreba pomoć, slobodno me pozovi. Ja sam Anita, ovo je moj muž Goran“.
Ispružila je ruku dok se osmehnula te tiho progovorila svoje ime.
–        ,,Ja sam Klara“.

Sedeo je u dnevnoj sobi kada je začuo dečije korake i ugledao Lenu kako dotrčava do njega i grli ga. Ustao je te je okrenuo par puta u krug dok se ona smejala na sav glas.
–        ,,Imam najboljeg zeta na svetu“.
Izgovorila je glasno sa dozom sreće dok je ostavio poljubac na njenom obrazu.
–        ,,Ma tebe zet voli najviše na svetu, bre“.
Poljubila ga je u obraz te ga zagrlila oko vrata. Verovatno da neće želeti da se odvaja od njega. Grlio ju je nežno i sačekao Klarine roditelje. Našli su se na vratima i prišli mu te su se rukovali sa njim.
–        ,,Ja sam Bogdan, Klarin otac“.
–        ,,A ja sam Jelena, Klarina majka“.
–        ,,Drago mi je što vas upoznajem, ja sam Andrej, Klarin dečko“.
Umiljato se nasmešio sa velikim strahom u sebi kako će Klara reagovati. Da li je ikada spomenuo koliko je trenutno uplašen? Nije? Eh, pa sada jeste. I više je nego uplašen. Klarini roditelji su sedeli na trosed te su se i njegovi roditelji pojavili. Pozdravio se sa njima sa osmehom na licu.
–        ,,Lepšu snajku nikad nisam video“.
–        ,,Daće Bog da imamo i unučad, sledeće godine“.
Andrejova majka je progovorila kroz suze dok ih je ujedno i brisala. Znao je koliko je njoj stalo da njen sin bude srećan. Znao je da i njegov otac se bori sa suzama. Dočekali su i to. Upoznali su je, sada samo ako bude pristala sve će biti cakum pakum.
–        ,,Andrej, reci gostima da idu u kuhinji jer je sto spremljen. Idem ja do sobe da uzmem sokove koje si zaboravio“.
Doviknula je iz prostranog hodnika dok ju je slušao pažljivo. Spustio je Lenu na pod dok im se obratio. Svi su vodili živahan razgovor. Svi su bili oduševljeni i srećni. Samo je Andrej imao oko sebe crne oblake pune negative.
–        ,,U redu ljubavi. Hajdemo da večeramo“.
Vratio joj je odgovor. Svi su ustali i zaputili se ka kuhinji. Klara je ubrzo došla i počeli su sa večerom. Posle večere usledila je torta. Sekla je kriške torte i podelila je svima na tanjire. Tada se Andrej priskrao i otišao do sobe po poklon.

Uzeo je kesu ispod kreveta koja je i dalje tamo stajala. Izdahnuo je duboko sav nervozan. Bože, ovo je prvi put da tako nešto radi. Uzeo je i ruže koje je kupio dok se vraćao iz kafića sa Aleksom. Nije mu bilo svejedno. Strah je savladao njegovim telom. Strah je tutnjao u svakom ćošku u njihovom stanu. Zatvorio je očne kapke i isterao negativne misli. Kada se vratio nazad, svi su skoro završili sa tortom. Prišao je Klari te joj je ispružio ruku. Prihvatila ju je i ustala. Pokazao je Aleksu da pusti laganu lepu muziku i kleknuo je ispred nje. Stavio je kesu sa strane te je izvadio kutijicu prstena. Otvorio ju je i pre nego što ju je okrenuo, gledao je u sve njih. Svi su ćutali. To verovatno daje dobar znak. Okrenuo je kutijicu sa prstenom koji se nalazio u njoj. Zatim, uputio joj je predivne reči. I na kraju samo pitanje za koje je bio toliko nespreman. Da, znao je to odavno. Njenog odgovora se plaši.
–        ,,U ovih skoro tri meseca, koliko te poznajem. Veoma sam se promenio, ali na bolje. Pokazala si mi i dokazala šta je ljubav i gde se krije ljubav. Kada si mi ušla tako nenajavljeno u život, nisam ni slutio da ću te baš ovoliko zavoleti i da će moje srce tražiti tvoje. Znaš, kada te nekada ne vidim po dva sata dok si u tržnom centru, osetim koliko mi srce lupa sporo. Kao da mu nije do života. A onda kada se ti pojaviš, srce mi počne lupati brzinom svetlosti da ga jedva umirim. Prepoznao sam ljubav u jednim zelenim savršenim očima. Prepoznao sam sreću koja se krije među nama. Ljubavi, da li bi želela da se udaš za mene?“.
Na samom kraju glas ga je izdao te mu zadrhtao. Njeno lice na početku bilo je prvo bledo, zatim zbunjeno, onda zabrinuto, šokirano i na samom kraju je krenula nešto da progovori dok su je savladale emocije.

Krenula je plakati zbog ovog savršenog i predivnog iskustva i događaja dok je stavila jednu ruku preko usana i briznula u plač. Nije očekivala ovo. Nije očekivala da će ovo uraditi. On je nju zaprosio. Postaće mu verenica. Rekao joj je da je voli. Da ne može bez nje. A da ne zaboravi koliko je bilo tu samo emocija. Koliko se trudio da mu ne zadrhti glas. Da deluje sve kao da je sve na svome mestu. Brisala je suze dok su je svi pogledali. Pogledima je prešla preko svih njih, ugledala je kroz zamagljene oči da svi klimaju glavom. Vratila je pogled na njega. Ruka mu je drhtala. Ona je bukvalno zaboravila da mu kaže odgovor.
–        ,,Da! Da! Da! Ja želim da se udam za tebe, ljubavi“.
Ispružila je ruku dok joj je on stavio predivan prsten na domalom prstu. Ustao je te ga je zagrlila iz sve snage. Začula je Lenin dečji glas kako dobacuje nešto dok su joj se svi smejali.
–        ,,Mislila sam da se ovo neće nikada desiti“.
Pogledala ga je dok joj je on brisao suze palčevima. U njegovom pogledu je videla toliko ljubavi. Toliko nežnosti. Toliko sreće. Nerealno je to koliko je on samo čaroban i savršen.
–        ,,Stvarno? Da sam znao, ranije bih te zaprosio ljubavi“.
Spojio im je usne te tiho pomrmljao da je voli.
–        ,,Nikada neću prestati da te volim, jedina. Pa čak ni u snu“.
Osmehnula se čisto i iskreno iz srca kroz poljubac dok je ljubila i ovlažila njegove usne. Suze sreće su joj padale niz obraze. Znala je da je bila razmazana šminkom, ali nije želela da prekine ovaj romantičan poljubac. Na samom kraju sve je izgledalo savršeno i prelepo, zaključila je ona.
Dok je ljubio njene usne, niko nije mogao da mu smeta.