Sve nijanse ljubavnih pogleda

- 13.Deo -

–        ,,Lepo mi spavaj“.
Široko se osmehnula na njegove reči ni svesna toga da joj je srce zakucalo brže i zadrhtalo odjednom. Nije obraćala pažnju na to. Posvetila se tome da ona misli na sebe i da ne posluša neki put srce. Ali od ovolikog problema koji je nastao, izgleda da joj je bilo suđeno da svaki put sluša svoje maleno srce. Od tog srculenca ne može sa pobegne, koliko god ona to jarko želela. Ipak je srce na kraju uvek upravu.
–        ,,I ti isto“..
Ali pre nego što je krenula da napravi sledeći korak začula je Andreja kako je opet nešto rekao. Tako okrenuta leđima mogla je samo da pretpostavi da se i on spremao da ode kod svoje kuće.
–         ,,Bilo mi je lepo večeras sa tobom. Ali sledeći put ne želim da te vidim uplakanu“.
Učinilo joj se kao da se šalio, ali kada je okrenula glavu ka njemu ugledala je ozbiljnost na njegovom licu. On sve što govori, on stvarno tako i misli. Pomalo ju je začudilo to što odmah nije primetila koliko je on ozbiljan. Iako ume da se šali i zasmejava ljude oko sebe. Njegova druga strana je ozbiljnija i hladnija. Hladnoću nije osećala, ali je mogla da pretpostavi da se krije u njegovom glasu. Izdahnula je duboko te je ovog puta krenula ne okrećući se za sobom. Nakon što je stigla u svom stanu u svojoj sobi otišla je do kupatila te se okupala. Trebalo joj je osveženje.
–        ,,Zašto sam ga toliko zavolela?“.
Mali milion puta je uhvatila sebe kako pita samu sebe sve isto pitanje. I nije joj bilo lako da pronađe odgovor, ma koliko god se trudila da ga iskopa od negde, odgovora nije bilo. Treba poslušati Andreja. Ne sme više plakati. Osmeh na lice joj lepše i bolje stoji. Krivo joj je bilo što večerašnji susret sa Andrejom nije ispao kako je ona to očekivala. Ispao je sasvim drugačije od onoga što je zamišljala. Umesto da je bilo sve savršeno i divno, ona je plakala pred njim kao kišna godina. Nije znala kada je trebala da prestane. Ipak, poslušao ju je. I to ju je ohrabrilo da se nasmeje. Nije joj se rugao. Samo ju je čvrsto zagrlio i tim zagrljajem joj objasnio da nije sama na ovome svetu. Prisetivši se njegovog zagrljaja, poželela ga je opet pored sebe. Da li će je opet zagrliti tako kao sada?
Ili se samo pozdraviti sa njom u prolazu kao da ništa nije bilo i kao da se ništa nije desilo večeras? Nije znala to. Vreme će odrediti svoje.

Koračajući prema njegovom automobilu, lutao je u mislima. Ona..ona...i samo ona. Nije je mogao izbaciti iz glave. I nije želeo to. Jarko je želeo da je sada ima pored sebe i da je slatko poljubi. Da dokaže ljudima da on od nje nije odustao. Da nije imao snage da je gleda tužnu. I da ju je zavoleo na prvi pogled. Čudno mu je sve postalo. Bili su stranci, zapravo da on nije napravio taj prvi korak nikada ni ne bi saznao koliko je ona dobra i brižljiva osoba. Osećao je koliko je puna ljubavi. Osećao je koliko mu je falila. Ali video ju je malopre. Izgleda da ovo nedostajanje osoba ume baš da potraje. Jedino što mu je nanelo osmeh na lice je to da će je videti sutra. I da će je opet zagrliti. Bože koliko ima samo divan i topao zagrljaj. Da je mogao ostati u tom zagrljaju, ostao bi večno bez ikakvog razmišljanja i pitanja. To koliko je ona posebna, ne zna ni ona sama. Dok je ušao u auto i smestio se nekako, osmehnuo se zamišljeno i naslonio glavu na sedište. Njene suze nikome ne oprašta. Koliko sada ima samo uzburkanih emocija u sebi i koliko je na trenutak srećan, a već u drugoj sekundi tužan. Taj koji ju je povredio, očigledno ne zna sa kime ima posla. Od sada je ona njegova odgovornost. Od sada se on želi brinuti za nju. I od sada želi da uvek bude u njenoj blizini. Kada je pokrenuo auto, fokusirao se na put. Jedino što mu je sada bilo važno je bila ona. Uzeo je telefon nespretno sa sedišta te ukucao kratku poruku i poslao joj.
–        ,,Ne znaš koliko jedva čekam da se sutra raspričamo kao ljudi“ 🙈.
Izdahnuo je duboko dok je osećao neku povezanost sa njom. Bože, ako ovako nastavi biće opsednut sa njom i neće znati gde se nalazi. Razmahnuo je glavom dok je mislio u sebi samo jedno.
–        ,,Šta sve može da učini samo jedan pogled“.
Neverovatno mu je to što se sve desilo u samo jednom trenutku.
Da se ona nije pojavila, nikada ne bi znao da može ovoliko nekoga zavoleti. Nasuprot tome od kako ju je ugledao, nije mogao da je izbriše iz svojih misli, a posebno ne iz glave. Privukla ga je i učinila da je zavoli kao nikoga do sada. Kada je stigao ispred svog stana, izašao je iz auta, potom uzeo ključeve i zaključao auto. Uzeo je druge ključeve iz džepa dok je stigao ispred svoje kuće te otključao vrata. Ušavši unutra, tražio je prekidač na zidu te kada ga je pronašao upalio je svetlo. Po prvi put od kako živi sam u svojoj kući, osetio je neku težinu. Težak vazduh je okolišao oko njega dok se trudio da saznaje šta je to što ga toliko pritiska. Sigurno mu nešto fali. Dok je to razmišljao, osetio je kako mu se srce steže i kako je odjednom iz nekog čudnog trenutka poče dozivati.
–        ,,Klara, Klara. Želim Klaru. Ne želim ni jednu drugu, samo Klaru“.
Pritisnuo je svoje očne kapke dok ih je zatvorio te se uspavano nasmejao. Mora da zadrži njihov odnos i mora da bude jak. Mora da se potrudi i da daje sve od sebe kako bi ona shvatila da mu je zauzela posebno mesto u njegovom srcu. Do sada nikada nije osetio kako mu srce toliko sporo lupa i kako u jednom kutu srca ima prazno mesto. Prazan prostor. Da li ljubav može biti ovoliko lepa? Da li ljubav ume da boli kada niste sa osobom koja vam se dopada i koja vam je uzela srce? Da li ljubav, zapravo može prebroditi sve prepreke i granice? Otišao je do svoje sobe te se raskomotio. Obukao je pidžamu i legnuo u krevet. Po prvi put nije znao odgovor ni na jedno pitanje. Po prvi put je ostao vez ikakvog odgovora. I izgleda da će se to desiti još puno puta. Sve dok ne bude saznao zašto je srce počelo da je traži. I zašto se osećao tako tihim i samim. U svojoj sobi koja je bila u svetlo žutoj boji.