Sve nijanse ljubavnih pogleda

- 33.Deo -

–        ,,Mislim da trenutno ne postoji niko srećniji od mene, Klara“.
Pogledao ju je ravno u oči dok joj je srce zaigralo. Osećala se njegovom. Da je znala ranije da on njoj pripada i da ona njemu takođe pripada, odavno bi priznala sebi da ga voli. Ali uvek je čekala taj neki magični trenutak i taj čudesni poljubac koji se upravo ostvario.
–        ,,Ako si ti najsrećniji momak na svetu, onda sam ja najsrećnija devojka na celom svetu“.
Raširila je ruke dok je to pokazala sa velikim osmehom na licu. Nije sakrivala taj njen osmeh. Nije se trudila da sakrije svoju sreću. I dok su počeli da šetaju pored reke Dunav , srce joj je bilo puno. Napokon je sa nekim ko će je voleti onoliko koliko će ona njega. I nije se trudila da mu dokaže to. Bila je spremna na sve, zbog ove divne ljubavi koja je u cvatu. Koja je tek počela da cveta. Trudiće se sa ova ljubav nikada ne uvene. Trudiće se da ista ta ljubav bude najlepša i najnežnija. Trudiće se da ceo svet sazna za ljubav koja je cvetala u neznanju. Osećala je u nekim trenucima taj zoološki vrt u stomaku, osećala je da nešto nije u redu, ali nije mogla da prepozna tu zaljubljenost prema njemu. To ju je definitivno zbunjivalo u nekom trenutku i usrećivalo u nekom momentu. Ova njihova ljubav je veoma čudna i desila se na neki veoma čudan način.
–        ,,Jedva čekam te ljubim celu noć u krevetu“.
Šaputao joj je samo kako bi ona čula dok ga je prigrlila još više uz sebe.  Nakon pola sata šetnje i uzajamnih osećanja, vratili su se nazad u hotel. Njihova soba je bila toplija te je Andrej odlučio da smanji klimu. Približila mu se i zagrlila ga iza leđa dok se on okrenuo i počeo je ljubiti. Uzvraćala mu je svaki poljubac i dodir. Želela je da joj on bude prvi koji će zapečatiti njenu sudbinu i nevinost. Želela je da to uradi sa pravom osobom. Polako mu je skinula majicu dok je jedva pronašla dugme njegovih pantalona te ih skinula. Nakon par sekundi oboje su ostali bez odeće dok je on klizio rukama po njoj  
kao i jezikom.
–        ,,Da li si stvarno spremna na ovo?“.

Probudila se sva znojava i uplašena. Glasno je disala i jedva došla sebi. Pogledala je ka drugoj strani kreveta te ugledala da Andreja nije bilo. Zatim je polako podigla pogled te ga ugledala pored prozora. Gledao je Dunav i zamišljenog izraza lica, njoj je izgledao tako savršeno. Nemoguće da je sve to bilo san. San. Koliko gorko to zvuči. Zašto je to sanjala? Zašto joj je to tek tako došlo u san? Znala je da ništa od toga se nije desilo, jer se nije sećala ništa od toga. Samo se sećala da se probudila, nešto rekla Andreju, a zatim ponovo zaspala sva umorna i iscrpljena. Teško je disala, ali znala je to zato što ju je temperatura baš dobro namučila. Polako i neprimetno je ustala iz kreveta dok je Andrej i dalje nije primećivao. Zašto ponekada neki snovi ne postanu stvarnost? Znala je odgovor na to pitanje. Zato što se ne trudimo dovoljno da ih ispunjavamo i ostvarimo. Svaki put kada želimo da ih ostvarimo to bude na drugačiji način ili se predomišljamo dok nam san nestane.
–         ,,Andrej“.
Stavila je ruku na njegovo rame na što se on trznuo iz misli te polako okrenuo glavu ka njoj. Izvio je usne u jedan maleni osmeh dok se okrenuo ka njoj gledajući je.
–        ,,Klara.. o Bože, hvala ti. Hvala ti što se probudila“.
Zahvalio se Bogu tiho dok ju je pustio u njegov zagrljaj. Mirisao je na limun. Zašto svaki put koristi ovaj parfem? Želi da je očara? Želi da ga ne zaboravi? Upijala je njegov parfem dok je gledala ka reci. Blagi talasi su se pomerali napred, nazad dok ih je gledala. Kapljice kiše nalazile su se na prozoru i klizile niz taj isti prozor dok ih je ona posmatrala. U sobi je bilo toplo, dovoljno toplo kako bi se ona zagrejala.
–        ,,Bilo mi je toplo, pa sam morao da otvorim prozor. Nadam se da ti ne smeta“.
Nevinost u njegovim očima se oslikavala dok je odmahnula glavom. Ne, nije imala razloga zbog čega bi joj otvoren prozor smetao. Mogla je da se saoseća sa njim kako mu je.
–        ,,Aleks nam je kupio par stvari. Ja sam raspakovao naše stvari u ormanu, tako da znaš“.
Slušala je njegov glas dok je pratila pokret njegovih usana. O svemu je imao odgovor i zbog toga nije brinula.
–        ,,Šta nam je kupio? Da li je uzeo nešto slatko? Molim te, reci mi da jeste“.
Molećljivo je izgovorila dok se on tiho nasmejao te klimnuo glavom u znaku potvrde. Potrčala je do kese koja se nalazila na stolu te je otvorila.
–        ,,Samo polako. Ima dosta stvari tu i bilo bi pogodno da ostaviš malo i za mene“.
Začula je njegov glas iza sebe te se okrenula i stavila kesu iza leđa. Zašto se ne bi malo našalila sa njim?
–        ,,Ne može. Ovo je sve za mene. Žao mi je, Andrej, ali moraćeš da se sam snađeš oko hrane“.
Nadurila mu se dok joj je on prišao te se ona odmaknula. Uperila je prst u njega dok ju je on zlokobno pogledao.
–         ,,Ne približavaj se. Vrisnuću“.
–        ,,Vikaćeš lopov mi je provalio u stan, oh ne“.
–        ,,Nije stan, nego soba, Andrej. A i kako bi mogao da provali kada nema kuda da se popne?“.
Zanimljivo ga je upitala dok se počešao po potiljku. Nakezila mu se te mu je približila kesu.
–         ,,Šalila sam se. Delićemo, ako treba“.
–        ,,Ako u deljenje spadaš ti. Ne bih te delio sa drugima. Sačuvao bih te samo za sebe“.
Odvojila je usne te ih je ubrzo spojila, trudeći se da mu ne pokaže koliko je šokirana njegovom izjavom. Iznenađuje je to što on sve to otvoreno pokazuje, ne stidi se toga niti mu nije neprijatno. Kao da je ona zadnja osoba na ovome svetu sa kojom tako priča. Slobodnim. O da, to je prava reč za njega. On se oseća slobodnim. I nije ga bilo briga šta on u tom trenutku misli o njemu. On to pokazuje i trudi se da joj nešto govori. Kao da se trudio da joj nešto prizna, ali svaki put bi se primakao sa strane ne trudivši se dovoljno oko tih reči.