Sve nijanse ljubavnih pogleda

- 45.Deo -

Prošao je ceo letnji raspust za Klaru. Trudila se da održava njen tempo života i da radi domaće zadatke koje su joj poslali profesori tokom onih lepih letnjih dana. Andrej je to popodne iskoristio da ode zajedno sa Aleksom koji će im biti kum na venčanju i bira prsten za svoju buduću verenicu. Uveče bi trebalo da se njihovi roditelji upoznaju i to je bila šansa gde će je zaprositi u društvu svojih najdražih i najmilijih. Bio je siguran da će sve obradovati, a nju posebno iznenaditi. Ona njemu pripada i srcem i dušom. Ali jarko je priželjkivao njihovo venčanje i shvatio je da će joj ovime samo dokazati novi put u životu. Shvatio je da će joj dokazati da je život jako kratak da bi proveli svaki dan sve isto, dešavajući im se razne stvari. Bila je vredna njegove ljubavi. I zato nije želeo da odustane od nje. Želeo je da je zauvek prisvoji. Ovim malim gestom će joj dokazati koliko je spreman na brak sa njom. Ugledao je Aleksa blizu stanice te je požurio svojim krupnim koracima. Aleks ga je dočekao sa velikim osmehom na licu. Zagrlili su se i potapšali jedno drugo po leđima. Krenuli su ka putu i pre razgovora su se dogovorili da će otići pešaka do zlatare. Pored prstena je želeo i ogrlicu. Biće to stvarno jedno lepo iskustvo. Aleksu osmeh sa lica nije nestajao.
–        ,,Pa ja ne verujem da će se to desiti večeras“.
Andrej se nasmešio dokazajući mu da nije ni vreme ni mesto za taj razgovor. Srce mu je bilo nemirno i tuklo mu je toliko brzo da nije mogao da ga savlada. Izdahnuo je duboko te polakim koracima hodao. Aleks ga je pratio u stopu i potapšao ga po ramenu.
–        ,,Pa iskren da budem, ja se nisam nadao da će ovo vreme brzo proći. Ali zašto da ne odemo sada kada ona uči i završava svoje obaveze oko škole i ne kupimo taj prsten koji sam dugo priželjkivao“.
Lupnuo je blago rukama butine te nastavljao da hoda.

Nije hodao prebrzo zbog glave i kičme koje su ga i dalje bolele i davale mu probleme. Kada god je pored Klare, njemu svi bolovi prođu. Ona je njegov lek. I u to je bio sto posto siguran.
–        ,,Mogu da zamislim njeno lice kako će reagovati na prosidbu“.
–        ,,Aleks, molim te ne idi predaleko. Nisam je još ni zaprosio. A i ko zna šta će misliti o meni u tom trenutku dok budem klečao pored nje i držao prsten u mojim rukama“.
Zatvorio je očne kapke pokušavajući da savlada bol u predelu kičme te mu je to jedva uspevalo. Apsolutno mu je bila loša ideja da prošeta do grada i nazad. Zašto nikada ne posluša Klaru? Nego sve mora po njegovom.
–        ,,Šta je bilo? Šta te boli?“.
Blago je podigao ruku i razmahnuo njome. Otpuhnuo je skoro nečujno i gledao u nebo koje se svakog časa menjalo.
–        ,,Ništa. Ništa me ne boli. Samo se ovo vreme menja i otežava mi hodanje“.
–        ,,Želiš li negde da sednemo? Nemoj previše da se umaraš“.
–        ,,Ne. Ne želim, stvarno. Samo da završimo ovo, pa ako Bog da sledeće godine svadba nas čeka“.
Zadržao je dah i osetio sitne kapljice kiše kako se spuštaju. Nebo je poprimilo dosta tamnu boju i znao je da će svakog trenutka ili časa spustiti se kiša. Trebao je da ponese neku trenerku sa sobom. Ne. Mora on biti tvrdoglav. Mora on slušati samog sebe. Neće padati kiša. Neće. Eto, ako se sada bude potopio kao miš, niko mu nije kriv. On je kriv. Ipak Klarina briga o njemu mu je prijala i malo ga činila nervoznim.
–        ,,Zašto imam osećaj kao da sam bez ruku i nogu, kada ona nije tu pored mene?“.
Upitao je Andrej Aleksa sasvim suvim glasom te je ušao u radnju u kojoj je želeo da kupuje taj poseban poklon. Gledao je u staklo ispred sebe i dvoumio se koji je prsten bolji.

Zlatni, srebrni ili sa dijamantima? Ne koji bi joj lepše stajao, nego koji bi je učinio svakog puta srećnom kada bi pogledala u taj maleni poklon. Želi to kupiti iz sveg srca. Želi da ona oseti svaki put ljubav kada bude pogledala u to. Dijamant je veoma dobar izbor.
–        ,,Kupio bih taj zlatni, ali ti se u to bolje razumeš kume. Ti znaš bolje od mene šta tvoja mlada dama voli“.
Zagriznuo je donju usnu te se zagledao. Ne zna koji će kupiti. Ne zna koji bi joj lepše pristajao uz njene zelene oči. Prodavac mu se smeškao i ugledao da se dvoumio.
–        ,,Kakva je mlada? Kako izgleda?“.
–        ,,Ima zelene oči u kojima se svako može izgubiti. Belo lice kao mesec i smeđu kosu koja se presijava na sunce. Savršen osmeh vredan celog bogatstva sa ovog sveta“.
Zamišljeno ju je opisivao i smešio se koliko je dobar u opisima za nju. Oh , da. Zaboravio je da pomene da ona uz njega najlepše pristaje. Savršeno se uklapaju. Savršen su spoj.
–        ,,Ne, ustvari. Recimo da je vila. Čarobnica. Zlatokosa. Ili žena koju volim svim srcem“.
Podignuo je ruku dok je to pričao i uputio je jedan pogled prodavcu. Prodavac mu se smeškao i izvadio je ceo red prstenja sa raznim bojama ispred njega. Osmehnuo se od uha do uha dok ih je sve posmatrao. Ali jedan mu je zapao za oko. Bio je to plavi prsten, boje safira sa ukrasom koji je bio u obliku srca. Uzeo ga je u ruke te proučavao i razgledavao.
–        ,,Ovaj bi joj savršeno pristao“.
Prodavac je potapšao rukama i zauzeo Aleksovu i Andrejovu pažnju. Pogledali su ga iste sekunde dok je prodavac znatiželjno govorio.
–        ,,Odličan izbor. Takav prsten se retko kupuje. Safir je simbol istine, nevinosti i ljubavi. Po opisu vaše mlade, taj bi se odlično uklapao uz nju“.

Andreju je bilo veoma neobično što je sedeo i gledao u taj safir. Plave je boje. Ona voli plavu boju. Ne trebaju mu dokazi da ona tu boju voli. Dovoljno je samo da pogleda prema gore i izgovori koliko je nebo lepo noću. Aleksov pogled je bio kao podrška te mu je Andrej klimnuo glavom neprimetno. Pružio je prsten te rekao rečenice koje su ga ohrabrivale svakog momenta. Noćas mora dati sve od sebe kako bi sve izgledalo savršeno i na svom mestu. Večeras mora sve blistati.
–        ,,Uzimam“.
Zadivljeno pogleda u prsten ispred sebe te vratio pogled na Aleksa.
–        ,,Bogami, ima da se iznenadi“.
Andrej mu se kratko nasmeši. Napravi jednu kiselu facu dok plati prsten te ga uzme dok je bio u jednoj malenoj četvrtastoj ukrasnoj kesi sa crvenom bojom. Crvena na radost. Pomislio je. Sviđa mu se. Osetio je da ga ubijaju leđa kada je izašao iz prodavnice. Dah mu je zastajao te se okrenuo i otišao do obližnje klupe da sedne. Naslonio se na klupu i ugledao Aleksa kako trči za njim, u rukama je držao jednu flašu vode i ispružio mu je. Otvorio je flašu i uzeo par gutljaja vode.
–        ,,Vidim da nisi baš dobro. I ne liči mi na dobro, Andrej. Rekao sam ti da paziš na zdravlje“.
–        ,,Pusti sada to.. ona mi je bitnija od svega“.
Iskaže svoju činjenicu jer je zapravo tako i stvarno mislio. Ako joj ovime ne dokaže da je voli, ni sa jednim narednim gestom neće.
–        ,,Klara je bila u pravu. Zašto je nekada ne poslušaš?“.
Razmahnuo je glavom ujedno slegajući ramenima. Nakrivio je glavu i usne napravio u kratku crtu.
–        ,,Zato što više volim kada je po mome. Ne volim da slušam druge“.
–        ,,Za Boga miloga, ona ti je buduća žena“.
Aleks je iznervirano rekao to te su im se pogledi susreli.