Sve nijanse ljubavnih pogleda

- 21.Deo -

–        ,,Šta si upisala na fakultetu?“.
–        ,,U Beogradu. Upisala sam za programera. Kasnije ću uzeti za pisca“.
Osetila je kako je ponos obuzima dok je to izgovorila te je krišom pogledala prvo u Nemanju, a onda u Andreja.
–        ,,Za pisca? Nisam siguran da neko voli da čita knjige“.
–        ,,Ja ih ne čitam, ja ih pišem“.
Okrenula je glavu ka Andreju te pogledala u Aleksa, koji je sedeo pored Andreja. Sav taj prizor i njegovo lice je njoj bilo presmešno. Ne zna kako, ali ne zna ni zašto. Samo joj je došlo da se smeje. Naravno, kao fina i kulturna devojka mora biti vaspitana. Te se slatko smejala u sebi na svako njegovo postavljeno pitanje.
–        ,,Znao sam da će te to pitati, samo sam čekao trenutak kada“.
Dok je Andrej to govorio, prasnuo je u smeh, a zatim i Klara za njim. Njen smeh je delila sa Andrejovim dok je Aleks pomalo stidljivo gledao u njih.
–        ,,Snajka, ja te tako nisam zamišljao“.
Spojila je obrve dok je sumnjivo gledala u Andreja. Razmahnula je glavom dok je stavio ruku preko usana kako ne bi vrisnuo od smeha. Udarila ga po ruci dok se smejao i dalje na sav glas. Osetila je kako joj njegov smeh, nenormalno prija. Prijao je njenim ušima. Taj smeh.. Bio je poseban. Previše poseban. Čak i ako je Nemanja, stajao tu, ispred njih, nije mogla da odvoji pogled sa Andreja. Privlačio ju je nekom pozitivom i harizmom. Imao je tu neku energiju koju je svakog čoveka nateralo da uživa u tome. Ona je uživala u svakom momentu sa njim. Ipak baš ti momenti, na kraju budu najlepše i najdivnije uspomene koje ću čuvati u srcu. Bez zaborava. Bez ikakvog problema.
–        ,,Nekada te oči varaju, mili“.
Kratko mu se obratila dok je osećala Andrejove usne na njenom čelu. Rukama ga je zagrlila dok je naslonila glavu na njegovo rame.
Prepustila se nekom osećaju, osećala se slobodnom. Srećnom. I najvažnije od svega. Radosnom. Osetila je kako joj je srce ispunjeno. Nije više tužno. Njeno srce je potajno zvalo Nemanju, ali njeno srce je isto tako zvalo i njega. Andreja.
–        ,,Idemo u neki restoran da jedemo? Nismo ništa jeli od jutros kada smo se videli“.
Ustala je sa klupe te je i on tako uradio. Ali sledeće što je mogao da oseti bio je bol u laktu. Udarila ga je te se pozdravila sa Aleksom kojeg je poljubila u obraz. Isto tako je uradila sa Nemanjom. Ali sa teškom mukom. Dok se pozdravila sa njim, stavio joj je ruku oko struka. I nije imao snage da je pusti. Znala je da oseća isto ono što i ona. On oseća ljubav. Kada se okrenula ka Andreju, samo je prošla pored njega dodavajući nešto.
–        ,,Gospodin se žali da nije jeo ništa, a isti taj gospodin je upravo jutros čim je stigao kod mene u stan, napao moje kolače koje sam pravila“.
Podigla je glavu dok je osetila njegove ruke iznenada oko njenog struka te je podignuo i zavrteo. Zavrištala je dok je ponovo osetila tlo pod nogama te ga odgurnula od sebe.
–        ,,Ti si stvarno lud“.
–        ,,Po neki put. Zavisi u kojim situacijama, mila“.
Kada je krenula da ga udari po ramenu primakao se te je uhvatio za tu istu ruku i približio je ka sebi. Nosevi su im se dodirivali dok joj je nešto tiho rekao.
–        ,,Ne teraj me da te poljubim ispred njih“.
Zapredela je kao mačka dok je krenula te i on za njom. I ako joj je srce kucalo milion na sat i jedva da je mogla da ga smiri, Andrej je opet delovao na nju. Nije znala kako, samo je znala samo jedno. Jedno što će pamtiti ceo život.

 Između njih je krenula da se rađa ljubav.

Dok su šetali i stigli do restorana u kojem su se dogovorili gde će otići, seli su zajedno te naručili jelo koje će jesti. Nije bio gladan, bio je sit, ali želeo je da uživa u njihovom društvu. Želeo ju je samo za sebe. Uživao je u njenom smehu te su polako počeli razgovor. Morao je nekako da započne temu oko Nemanje te je on bio taj koji je započeo. Krenuo je polako, ali nesigurno. Ko zna kako će ona reagovati na sve to kada joj bude rekao. Strah je polako počeo da ulazi u njegove kosti te u njegov glas. Glas mu je posebno drhtao.
–        ,,Primetio sam kako te gleda Klara. I slep bi primetio koliko te on voli i koliko je očaran tobom. Nisi mogla da vidiš kako je njegovo lice izgledalo kada sam te zavrteo. Kada smo stajali zagrljeni ispred njih. Pobogu, Klara on tebe voli“.
Zastala je na njegove reči dok je prikupio snage da nastavlja gde je zastao. Kakve reči da koristi? Šta ako se ona njemu i dalje nada? To ga je nenormalno užasavalo. Nije prestalo da mu leti kroz misli dok je i to ubacivao postepeno u razgovor i u njegove reči.
–        ,,I ne želim da se previše nadaš Klara, zato što ti i sama znaš da od te vaše ljubavi nema ništa“.
–        ,,Ipak ima“.
–        ,,Šta Klara?“.
–        ,,Uspomene“.
Stidljivo je spustila pogled na sto ispred sebe te kada je krenuo da joj nešto govori, konobar je stigao te im poremetio mir. Celo jelo koje su jeli, bilo je preukusno. Pa su sa te teme skrenuli sa puta. Ali obećao je sebi da će je imati samo za sebe. I neće dopustiti nikome da mu prepreči put. Ona će biti njegova. A on je to želeo svim srcem i svom dušom. Jer u moru istih, našao je unikat. Jednu jedinu nezamenljivu. To je bila ona. Klara.