Nesporazum

I POGLAVLJE

Daria

-„Da li je tabela koju sam ti juče poslala završena?" Pitala je s' vrata moja šefica Rebeka, koja je upravo stigla.

-„Poslala si mi je na kraju radnog vremena, a prošlo je pola sata od jutrošnjeg dolaska da bih stigla...", počela sam da objašnjavam.

-„Ok, ok, samo požuri!", rekla je odmahujući rukom i odlazeći ka svojoj kancelariji.

Čim se bude udobno smestila u svoju fotelju sa šoljicom espressa, pozvaće me telefonom da proveri opet da li je gotovo, jer žuri joj se da preuzme zasluge za tuđi rad. I tako je godinama...skoro pa svaki email završi prosleđen meni da se bavim i najbizarnijim i najvećim stvarama, ali na kraju moje ime nigde nećete videti. Sve se dalje prezentuje sa njenim imenom u pozadini. Ne mogu reći da sam se navikla na to, svaki put mi bude jednako krivo kao i prvi, a ako se pitate zašto sam još tu...pa na nju sam se navikla i barem znam šta mogu da očekujem, a verujem da je svuda isto. Gde god da odem naići ću na nekvog takvog, jer takav je svet postao.

Rebeka nije oduvek bila takva, ustvari jeste, samo je ponekada imala „izlete"dobre volje, ali na početku karijere je zaista grizla, bolesno ambiciozna neće gledati šta ni koga gazi da bi došla do cilja, a cilj joj je uvek bio uspeh, novac i moć. Našla je sebi bogatog muža, rodila dete, ima položaj, novac...pa ne vidim zašto i dalje ne da drugima da napreduju.

Zvanično radim u vrlo uspešnoj izdavačkoj kući, u Londonu, kao pa recimo blogerka. U prevodu, čitam knjige kako bih ih kasnije sa oduševljenjem predstavila našim čitaocima i to tako da odmah pohrle po njh... lepo zanimanje zar ne? Pa za nekoga ko uživa u čitanju bi i bilo, kada bih knjige i žanrove birala sama ili kada bih makar dobila nekada pohvalu za svoj rad. A nezvanično, pored toga, radim i sve što se gospođi ne svidi ili ne želi. Osim što me pretrpava svojim poslom, ona je ta koja bira knjgu za tu nedelju i zdušno se trudi da mi gotovo uvek stavi neku iz žanra koji ne volim, pa bilo istorijske ili čak horor. Tako da eto proverenog recepta kako da zamrzite svoj posao. Sledeći put kada kažete mrzim svoj posao razmislite još jednom jer moždaje do osoba sa kojima radite a ne do samog posla.

Ali nemam drugog izbora, troškovi se moraju platiti. Radim na ideji kako da nešto promenim, samo ideja ide hodom umornog puža, jer ni deset godina kasniije još uvek nije stigla do mene.

Imam svoj san kao i svi, naravno, ali zahteva mnogo sredstava kojih nemam nažalost. Ali čvrsto verujem u čuda!

Ok, sada već možete naslutiti...imam preko 30, nisam udata,nemam dece i što je najgore singl sam!

A nisam starleta ...ma ni nalik, sve mi je prirodno i dolazim iz prosečne manje sredine gde se ovakav gore navedeni „neuspeh" ne prašta! Sada već prestaju sa onim prtiscima kada ćeš, šta čekaš..itd sada te već gledaju sa sažaljenjem jer su ti svi vozovi prošli i ti si kao izbirač ostala sama na peronu, žalosno i jadno...kao da si Bože me 'prosti umro.

Da se razumemo ja podržavam porodicu i brak kao nešto najsvetnije i najlepše i kao najveći mogući čovekov uspeh u životu, samo još ne sretoh osobu sa kojom bi sve to bilo normalno i moguće. Sada vi meni recite...gde se nalaze takvi ljudi? Koji umeju da cene sve to, da se za isto bore i da budu toj deci uzori, a ne ukori od kojih će bežati i imati traume...jer to je sve što danas srećem u svom okrženju. Nedorasle muškarce koji rade stvari po nekom šablonu, jer su upali u ove mreže „to tako treba i odradio sam „ dakle našao, oženio se, napravio dete...pa onda ako smo to rešili da se vratimo druženju, opijanju, pa i ženama...jer molim lepo zna se koja je za kuću a koja za provod. Čast izuzecima, a isto tako neretko imam prilike da vidim i obrnutu situaciju gde se „majke" ovako ponašaju...sve u svemu nema zdravog odnosa, sredine u kojoj bi deca imala srećno i bezbrižno detinjstvo. Hoću da moje dete pamti detinjstvo po uživanju u prirodi, a ne tabletu, hoću da uživa u ljubavi i pažnji roditelja, a ne da raste u frustriranu osobu koja se naslušala njihovih svađa i vređanja...da li ja zaista tražim previše? Izgleda da-da. U tom slučaju bolje biti sam nego u lošem društvu, zar ne? Da, lepo je imati dete i ja ga želim svim srcem, ali ne da bih mu upropastila život radi svoje sebičnosti.

E, da a onda ovi srećno zaljubljeni parovi koji su se venačli u onolikoj ljubavi merenoj hormonima koji su ih lupili u par dobrih partija...se razvode. Gotovo da na dnevnom niovu čujem da se neko razveo...kao da je to moda ...jer ako se ne razvedeš zašto si se udao/oženio, pa onda sve se drugarice razvele zar samo ja ostanem u braku i još mnogo „zrelih i bitnih" argumenata u odbrani zaista.. Jedini argument kojem mogu dati opravdanje je nasilje!Bilo koje vrste s bilo čije strane,ali to je druga tema.

Dakle, pitanje je ima li još neke koja se našla u lavirintu u potrazi za pravim vrednostima u 21.veku pa čisti, pere, kuva...kao da je već udata samo što ipak nema muža, jer koga to pobogu zanima pored polugolih barbika koje sve jedna na drugu liče(jer valjda ovi plastičati imaju samo jedan šablon) što je i dobro ne moraju da pamte mislim ako i ne bude ta ista od sinoć neće primetiti razliku zar ne? A ni one se ne vređaju kad im ime promašiš... ili su sve „samice" uspele da postanu barem Keri Bredšo i da žive onako kako žele, slobodno, punim plućima, da in ne zanima šta će ko i kako reći i protumačiti...veruje u svoje snove i ide ka njima bez obzira na sve...dajte recept kako doći do tog nivoa svesti? Ja ga čak ni posle toliko pročitanih knjiga nisam našla.

Moj kolega Robi kaže da u tome i jeste problem, knjige te čine pametnijom, a trebaš biti glupa?! Pa,valjda je u pravu...

Misli mi prekida zvonjava telefona. Teškim uzdahom se javljam očekujući pitanje: „Zar još nije gotovo?" ali sa druge strane je moja drugaica Beti.

­-„Heej #reedinggirl imam bomba vest!", sva je ushićena. „Našla sam neverovatnu ponudu za odmor!" Beti nastavlja da je prezentuje, dok ja samo čekam da stane i da je razočaram, jer nažalost neću moći na odmor kako je bilo planirano za dve nedelje s' obzirom da se pojavilo Rebekino neplanirno „službeno" odsustvo u roku od mesec dana upravo u tom periodu te moram svoje planove pomeriti.

Beti staje i čeka moj odgovor, a nakon što joj teška srca saopštim da nema teorije koja će to čudo izvesti u praksi, njeno me razočarenje pogodi još i jače nego moje sopstveno.

Beti je moj prijatelj više od petnaest godina. Upoznale smo se na jednoj studentskoj žurci i odmah se skontale. Bila je tu za mene kroz sve radosti, boli, patnje, probleme...kao i svaki pravi prijatelj. Poznaje me bolje od bilo koga drugog. Štiti me, ali i gura kada je to potrebno. Ona radi kao agent za prodaju nekretnina u veoma uspešnoj internacionalnoj agenciji. Kao arhitekta poznaje gradnje, stilove, uređenja što joj je dodatna prednost. Bez obzira što uzima vrtoglave provizije i u Londonu, uvek će gledati da nađe i proda nešto van, naročito ako je to „van"u Italiji, jer je njome opsednuta.

Ipak iako uspešna poslovna žena, Beti i dalje veruje da u svetu postoje muškarci kao iz, kako ona kaže „tih tvojih romana koje čitaš", pa čekajući tog princa iz bajke ostala je kod majke. Nisam srela osobu koja više veruje i u ljubav i u čuda. I nema šta nije uradila da istu privuče, ali bezuspešno tako da nemojte mi ona sra*a - kako zračiš tako i privlačiš!

Reedinggirl (eng.)=devojka koja čita