Nesporazum

IX POGLAVLJE

Daria

Sunce se probijalo kroz zavese, balkonska vrata su ostala otovrena i u sobu je dopirao miris mora i zvuk talasa. Kakav divan način za početak dana pomislila sam budeći se. Ustala sam i krenula na balkon, da udahnem miris svežine. Osećaj radosti koji je budio u meni u trenu je bio pomešan gorčinom na sećanje pretodnog dana i čoveka koji me je tako bez pitanja etiketirao. Nije prvi bezobraznik kojeg sam srela u životu pa ne znam zašto me je to toliko držalo da nisam mogla preći preko toga. Neki tup osećaj u meni mi nije dao mira i terao me da dokažem svoju nevinost. Ne znam zašto mi je mišljenje tog čoveka uopšte važno, biću ovde kratko i ne moram ga više nikada u životu videti ni sresti. Ipak, nisam želela da ostane takav utisak.

-„Ooo, poranili smo. Da ne znam da si najispravnija osoba koju poznajem pomislila bih da te muči savet" ,Beti mi je dobacila prilazeći sva raščupana i sanjiva.

Okrenla sam se ka njoj raskrtivši ruke sa grudi i naslanjajući se na ogradu. Bilo je dovoljno da me samo pogleda.

-„Ne!Nemoj mi reći da još razmišljaš o tom čoveku!" rekla je preteći.

-„Ne mogu da pomognem sebi", raširila sam ruke u znak predaje. „Neću imati mira dok to ne raščistim. A i zaista me zanima da li je jadna životinja dobro."

-„Dobro", Beti je zakolutala očima, ali je bila svesna da neću odustati. –„Ići ćemo tamo, ali zajedno!Ne zna se šta može učiniti. Ali molim te, čovek ti je već pretio da mu se ne približavaš, budimo oprezne, nemojmo baš izazivati sudbinu tako što ćemo mu pokucti na vrata, hajde da za početak skrivene u okolini promotrimo kuću i vidimo koga sve ima na vidiku. Možda čak vidimo i psa uveriš se da je dobro pa odustaneš od daljnjeg, jer i onako je sve to zbog psa zar ne?" Rekla je zajedljivo, svesna da naravno nije samo pas u pitanju. Nešto me je vuklo ka tom čoveku kao vatra leptira.

-„Naravno, hvala ti", složila sam se zagrlivši je, nisam se ni trudila da je ispravim ili poreknem bilo šta jer bi bilo uzalud.

-„Nisam ponela odelo za kamuflažu, da li će neka zelena nijansa majce biti dovoljna", pogledala me ozbiljna, a onda smo se obe nasmejale. –„Oh, ludo idemo u nove avanture!"

Imale smo plan i sledile ga. Samo plan nije imao plan. Šta ako nas neko uoči ili još gore uhvati? Ili ako nikoga ili ništa ne vidimo... nismo uopšte o tome promislile jer smo bile prokleto sigurne da ćemo videti šta god da je trebalo.

Krenule smo stazom kojom sam prethodnog dana koračala. Nakon par redova loze na donjoj strani uz vilu, koja zaklanja pogled, penjući se uzbrdicom, bilo je polje različitih kaktusa. Logično, u ovom kamenju samo oni mogu opstati pomislila sam, a idu i uz karakter vlasnika. Nasmejala sam se u sebi. Nekih pet metra ispred nas pa sve do kuće sa obe strane stazice bili su kaktusi različitih veličina i oblika. Neki su bili visoki, neki manji, neki popust žbuna. Kako više nije bilo loza iza koje bi se skrivale, morale smo se sagnuti kako bi dosegle do visine kaktusa približavajući se korak po korak dok ne priđemo dovoljno blizu. Bile smo prokleto smešne i da nas je neko snimao iz vazduha verujem da bi se sam smejao, kao da držimo nišan, samo bez oružja.

-„Ok, sada moramo biti tihe, ako baš moramo nešto pričati šaputaćemo,ali gledaj da se držimo dogovora očima i gestikulaticjom."

Beti je ozbiljno i jako klimnula glavom i htela da salutira pozravom što je, s obzirom da je bila u čučećem položaju, učinilo da izgubi ravnotežu i krene unazad zadnjicom pravo na jedan od kaktusa. Vrisnula je refleksno, a ja sam prebledela.

Bile smo jako blizu ulaza i bilo je i bez toga pitanje trenutka kada će nas neko otkriti. Kuća je izbliza bila još lepša i znatno veća nego što je to delovalo iz podnožja. Na kraju stazice bila su svega ti stepenika prilaza koja su vodila do vrata kuće udaljenih par metara, sa nastrešicom. Kuća je bila sva u staklu, nekog nepravilnog oblika, kao da ste bacili kocku na stenu, a dijagonala je pala sa ove strane. Staklo je bilo od poda do plafona, odavde je delovalo da je u desnom uglu neka vrsta dnevnog boravka sa izlazom na balkon, dok je deo levo od ulaznih vrata krasila kuhinja,tako svetla lepa i prostrana, trpezarijski sto bio bele boje sa stolicama bio je tik uz staklo dok se iza njega video pult sa tri barske stolice, a na kraju sama kuhinja sa elementima. Svuda je preovladavala crna boja, sa elemntima sive i bele, okviri stakla kuće su takođe bili crne boje. Delovala je tako tiho takoreći napušteno. Nigde nije bilo ni traga nijednom obliku života,da sam se umalo zabrinula da nisam sve sanjala juče. Ali onda mi je palo na pamet da je možda otišao odavde, možda je psu bila potrebna neka dodatna nega pa ga je odveo veterinaru. Bila sam blago razočarana. Ne znam šta sam mislila, ako sam došla da se raspravim zašto se onda šunjam, ako hoću samo da vidim i ne razgovaram sa njim zašto sam uopšte dolazila, misli su me preplavile. Beti se primakla stenjući od uboda trljajući zadnjicu i psovajući ispod glasa, i tek onda podigla glavu i ugledala građevinu pred nama. Profesionalac u njoj se probudio tačnije zazviždao.