Nesporazum

XXIX POGLAVLJE

Daria

-„Imamo novi bestseller!", pevala sam radosno od vrata Ričardove kancelarije dok sam ulazila.

-„Pa, drago mi je da to čujem. Verujem tvojoj prosudbi. Je li neki novi rukopis u pitanju? Novi autor?"

Podigla sam obrve u vis sa osmehom.

-„Sve je novo i bićete oduševljeni...i rukopisom i autorom!"

-„Zaintrigirala si me još više..."

-„Držite se onda jer autor je glavom i bradom Dante Dali!"

Ričard je zinuo od šoka. Poznata mi je ta mešavina osećanja koja mu se iscrtavala na licu.

Nakon što se povratio od prvobitnog šoka i borbe osećanja, objasnila sam Ričardu pod kojim ćemo uslovima sve ovo odraditi. Suvišno je reći da je bio u svemu saglasan. Rukopis će proći male revizije i dopune koje je Dante od mene zahtevao (što je uredno obeležio gde šta i kako), ali uspeo je da sastavi priču koja čvrsto verujem nikoga neće ostaviti ravnodušnim.

„Daria...", Ričard je krenuo ozbiljnim ali i bojažljivim tonom, "zaista ne znam kako da ti se zahvalim. Verujem da je ovo tvoja zasluga."

-„Ne, ništa ja nisam posebno uradila zaista..." Odmahnjivao je glavom.

-„Oslobodila si ga njega samog. Verujem da će mu sada ići mnogo lakše. I mislim...ukoliko želiš, naravno, srediću tvoje odsustvo da odeš kod njega dok ovo ne završite i izguramo do kraja? Ne verujem da će sada odustati i pokajati se, ali želim da ova knjiga što pre ugleda svetlost dana i Dante povrati svoju svrhu."

Našla sam se zatečenom. Ovo svakako nisam očekivala i bila sam presrećna zbog same ideje, ali onda sam zastala.

-„Oh, naravno da bih volela, ali ne mogu tek tako banuti Danteu na vrata. Nadam se da me razumete. Ne bih se osećala prijatno da odem nepozvana..."

Ričard se blago nasmešio.

-„Da se on pita ne bi te pustio ni prvi put u to sam siguran. Dakle, hoćeš li mu reći ili ćeš ga iznenaditi?

***

Dante

Neću lagati, očekivao sam da će Daria ipak pročitati sve i javiti se koliko ujutro, ali nije je bilo, čak ni popodne. Možda prosto nije stigla od umora koliko god da je želela. Možda se nije usudila kao ni prvi put, bez obzira na znatiželju...a možda joj se i nije dopalo pa ne zna kako će mi to saopštiti. Šta god da je razlog moram priznati da mi razočarenje raste svakim satom koji prođe bez ikakvog odgovora. Početni entizijazam splasnuo je. Moje samopouzadnje, takođe. Uveravao sam sebe da postoji razlog za sve, da sam nerealan, nestrpljiv, da ne brzam sa zaključcima...ali mali vrag u meni i dalje je pronalazio put do mojih misli i davio me. Počeo sam da sumnjam. U sebe.

Kada je došlo veče Daria se kao i svake prethodne javila. Razgovor je tekao sasvim normalno, kao i obično, ali rukopis nije pominjala. To me je totalno obeshrabrilo, ali morao sam da pitam.

-„I, jesi li uspela da otvoriš rukopis?"

-„Oh, jesam. Ali nažalost nisam stigla da pogledam. Na prvim stranama me je već umor savladao i zaspala sam. Radovala sam se da večeras nastavim dalje, ali Beti samo što nije došla, pa ću izgleda morati da ga odložim za sutra. Žao mi je."

Složila je tužnu facu. Potrudio sam se maksimalnim naporom da sakrijem ubod razočarenja koji me je pogodio. Prislio sam sebe da se nasmejem.

-„Nema žurbe. Neće on nigde pobeći. Najbitnije je da se odmoriš, ne forsiraj ništa, samo sam iz znatiženje pitao." Ali već se osetila prećutna napetost kao da nismo mogli nastaviti dalje razgovor. Konačno, nešto od Beti i u moju korist, zazvonila je na vratima i prekinula ovu mučnu pauzu. Daria je još uvek se opraštajući išla ka vratima i kada ih je otvorila Beti se stvorila ispred kamere, mahajući i pozdravljajući me.