Nesporazum

XII POGLAVLJE

Dante

Hodao sam po kući unezveren kao zver u kavezu. Preznojavajući se iako je klima bila na čitavih 15 stepeni. Ova je večera bila okidač za moju anksioznost. Nisam znao šta mogu da očekujem i nedostatak kontrole je pojačao osećaj nemoći.

Nikada niko nije kročio u ovu kuću kao gost, sa razlogom sam izbegavao ljude. Nije mi prijalo društvo. Ipak, ovo sam morao da preguram. Nadam se da ću uspeti bez da moje slabosti izbiju na površinu. Ponovo sam proverio sto. Hasinta je sve uredno postavila i bila je u kuhinji vršeći finalne pripreme. To je samo večera. Mogu ja to, uputiću moje izvinjenje zbog nesporazuma, neće čak ni dugo trajati. Nije kao da imamo zajedničkih tema. Verovatno će usled te činjenice i njima biti neprijatno pa će maskimalno skratiti svoju posetu. Da. Nema mesta panici.

Sem što je ona ipak našla svoje mesto makar na samom dnu. Odavno sam se udaljio od ljudi. Udahnuo sam duboko i pokušao da primenim 3-3-3 pravilo kao pomoć u ovakvim situacijama. Pogledaj oko sebe i imenuj tri predmeta koja se nalaze u tvojoj okolini. Potom imenuj tri zvuka koja čuješ i na kraju pomeri tri dela tela. To će preusmeriti pažnju sa organizma... U redu, tri predmeta...fotelja, knjiga, čaša to je ono što me opušta. Duboki udah. Izah. Zažmurio sam. Tri zvuka. Kao na znak Dino je zalajao. Nasmešio sam se u sebi, prvi lavež psa, drugi muzika koja je bila u pozadini puštena preko zvučnog sistema kroz kuću i treći...zvono na vratima! Otvorio sam oči naglo. Nije bilo vremena da pomerim tri dela tela. Ostao sam ukočen dok je Hasinta krenula ka vratima da otvori.

Daria

Sa flašom vina u ruci, nervoznim osmehom i namrgođenom Beti koja je kranje nepoverljivo bistvovala pored mene, pozvonila sam na vrata Dantea Dalea tačno u šest! Vrata je otvorila sredovečna žena, pretpostavljam pomoćnica.

-„Dobar dan. Ja sam Daria, a ovo je moja drugarica Beti" , pokazala sam rukom ka Beti. „Trebalo bi da nas godpodin Dale očekuje...", nastavila sam nervozno.

- „Da, izvolite, uđite!", žena nas je uvela srdačnim osmehom. „ Gospodin je..."

-„Ovde" , iza ugla ida pojavio se Dante Dale, namrgođen kao i uvek, sa pokušajem nameštanja osmeha, ako bi se blago izvijanje krajeva usana moglo tako definisati.

-„Dobrodošli", pružio je ruku u znak pozdrava meni, pa Beti, koja ga je i dalje gledala ispod oka i sumnjičavo,spremna za napad u bilo kom trenutku. „Izvolite ovuda", pokazao je rukom prema, pretpostavila sam trpezariji, jer se onog dana sa spoljne strane videlo da je na toj strani bio trpezarijski sto.

Od ulaznih vrata postojao je hodnik, tačnije zidovi sa ove strane nekih tri do četiri metara u dubinu nakon čega se ulazi u kuću. Ovaj prednji deo imao je koncept open space-a, sa leve strane , uz stakleni zid prostirao se trpezarijski sto, a u nastavku kuhinja sa pultom i barskim stolicama te skroz do zida kihinjskim elementima. Sa desne strane je bilo nešto poput kutka za opuštanje, taj je zid, takođe sav od stakla, bio ugaoni.

Uz njega je stajala fotelja koja je bila bočno okrenuta ka svetlosti, na zidu iza nje je bila manja polica sa knjigama i iznad nje slika, naravno Salvadora Dalija, sa satovima koji se tope. Ispred police je bilo mesto rezervisano za Dina, koji je ležao sklupčan u svojoj korpi. Pored fotelje je bio stočić, a sa njegove druge strane dvosed koji je gledao na van. U uglu je bila saksija sa ogromnim drvetom, nešto poput palme. Nepotrebno je reći koliko je pogled bio očaravajući. Sa ovog mesta, sa uzvišenja, ispod zelenila ispred nas, u daljini su se spajali more i nebo. Mislim da sam zaboravila da dišem od oduševljenja. Ako bi me neko pitao kako bi izgledao moj idealni kutak mislim da bih ga baš ovako opisala i osetila sam blagi ubod zavisti prema Danteu Daleu. Ispred nas se prostor širio, videla su se tri stepenika koja su vodila do naziralo se dnevnog salona, a čiji je opet jedan zid bio od stakla ipropuštao svetlost.