Nesporazum

X POGLAVLJE

Dante

Jutro je bilo neobično lepo, sunce i miris mora u vazduhu učinili su da se osećam prijatno, nekako čudno prijatno, bez dobro poznate teskobe koja me nije napuštala. Uprkos činjenici da sam loše spavao zahvaljujući glavobolji koja je i dalje bila prisutna, uživao sam u kafi na balkonu. Sedeo sam na baštenskoj garnituri, dok je Dino ležao pored mene, sa glavom u mom krilu. Nameštao je njušku tražeći da se mazi kao dete, što mi je izmamilo osmeh.

-„Hej, druže, opet si se razmazio", rekao sam češkajući ga. Prozevao se i još udobnije namestio što mi je izazvalo smeh.

Hvala Bogu, povreda koju je zadobio bila je samo površinska i brzo se sanirala. Više je bio uplašen nego što ga je povreda sprečavala da se vrati, jer nikada nije silazio sa te strane, uvek bi se igrao u zadnjem dvorištu kuće u travi. Onaj mu je teren bio totalno nepoznat a i nepristupačan. Ko zna šta bi mu se desilo da nisam stigao na vreme.

I tako su mi se misli vratile na misterioznu devojku u čijem sam ga naručju zatekao. Bes i briga oko Dina su mi potpuno skrenuli misli sa toga. Ko je ona i kako je uopšte dospela tu? Tom stazom mogla je doći samo iz vile. Ali vila je još uvek bila u procesu renoviranja i nije primala goste. Rekao sam u besu da je htela da povredi Dina, ali kada razmislim to nema nikakvog smisla. Šta bi radila sa psom sve i da ga jeste namerno povredila? Sem ako nije htela meni da naudi, ali ja je ne poznajem. I nisam nikome naudio da me poželi na taj način kazniti. Ili da izazove moju pažnju? Sve sto bi izazvali je srdžba. No,opet, davno sam se udaljio od ljudi, nemam razloga da sada postanem paranoičan. Ali zašto bi se neko tu šunjao...osim ako nije...novinar? Kako mi to nije palo na pamet? Naravno, mada su sa godinama odustali od mene i iskreno ne verujem da bi sada i bila neka senzacionalna vest da su me pronašli, a opet...nema drugog logičnog objašnjenja.

Dok sam tako prebirao po mislima nešto mi je zabljesnulo u oči i nateralo da pogledam na tu stranu. Neko je bacao odsjaj ka meni ogledalom pomoću sunca. Podigao sam ruku da zaštitim oči i pokušavao da izoštrim vid kako bih razaznao ko je ili šta u tom pravcu. Nakon što sam okrenuo glavu ka objektu koji je očigledno hteo da privuče moju pažnju odsjaj je prestao. Dino je podigao glavu i zalajao, spustio sam ruku da ga umirim. Par metara naniže iz jednog većeg grma kaktusa vezana nespretno na jednoj grani vijorila se neka bela tkanina. Šta kog đavola?

-„Ko je tamo?"upitao sam.

Lagano se izdižući, zakleo bih se preplašeno, izronila je devojka.

-„Dolazimo u miru" ,rekla je, mahajući drvetom.

Izoštrio sam pogled kako bih se uverio da ne grešim, da to je bila ona ista devojka.

-„Oh, gospođica ili gospođa novinarka?" Rekao sam podrugljivo.

Pored nje se u tom pojavila još jedna iskočivši iz žbuna i uskliknula zbunjenim izrazom lica – „Novinarka?!"

Ja se nisam dao zbuniti. Bio sam ubeđen sada više nego ikada da sam u pravu.

-„Ovog puta si povela i pojačanje? Jesam li ja Vama nešto rekao što se tiče kretanja po ovom posedu gospođo..."

- „Gospođica! Daria! Moje ime je Daria Hill i nisam novinarka!" Skočila je prkosno, ponosno i namršteno u svoju odbranu. –„Ovde sam iz sasvim drugih razloga" , nastavila je, i polako mi prilazila. –„Odsele smo u vili ispod, kada smo se pre dva dana sreli, prilikom mog istraživanja terena okolo, došlo je do nesporazuma između nas i samo sam želela da to ispravimo. Zaista nisam povredila Vašeg psa, našla sam ga u tom bespomoćnom stanju i samo sam mu htela pomoći, dok bi se kasnije potrudila da doznam kome pripada... i interesuje me da li je on dobro."

Dino je podigao glavu i zalajao kao da joj je i sam dao odgovor na pitanje.

–„A koliko vidim jeste i drago mi je zbog toga." Nasmejala se.

-„Laž!" Rekao sam gledajući namršteno kroz nju. „Prvo, vila je u stanju renoviranja i ne prima goste, te tamo niste mogli da odsednete." Otvorila je usta da nešto kaže,ali sam je prekinuo podigavši ruku u vazduh da je zaustavim,a onda nastavio.

-„Drugo, čak i da niste namerno povredili mog psa već ste imali nameru da mu kako kažete pomognete, to i dalje ne potire činjenicu da ste se šunjali po privatnom posedu bez dozvole vlasnika tj mene. Nadam se da sam ovo puta bio jasniji i da narednog neće biti", nagnuo sam se samo malo ka njoj i pogledao je u oči, iz kojih je vrcala vatra. Bila je besna to je sigurno. Opet je zaustila da nešto kaže, ali joj nisam dozvolio.

–„Prijatan dan gospođice Hill, povedite i pratnju kada krenete nazad!" Sa tim rečima sam se bez osvrtanja okrenuo i krenuo ka kući.

-„Kakav arogantni gad!" promrljala je druga devojka.

-„Čuo sam to!" Dovikuno sam preko ramena. – „Srećan vam put nazad, dame! Zalupio sam vratima iza sebe.

Nešto mi nije dalo mira, ove lešinarke očigledno neće odustati, a pored toga kako je moguće da su tako slobodno prošle kroz dvorište vile da ih Pedro nije spazio, to je još nikada nije desilo. Glavobolja se povećavala. Uzeo sam telefon koji je bio na stolu i nazvao Pedra.

-„Dobar dan Pedro imam par pitanja",

-„Izvolite gazda, na usluzi sam Vam."

Pedro je bio tu godinama kao i njegova žena Marija, brinuli su o vili, na čemu sam bio beskrajno zahvalan,a pomogao bi i kada je nešto trebalo oko kuće ili jednostavno motrio na nju kada sam bio prinuđen da je napustim. Moglo bi se reći da mi je više prijatelj nego radnik...moglo bi se reći ali moje mi iskustvo više nije dozvoljavalo da ikoga više smatram prijateljem pa sam zadržao potrebnu hladnu distancu. Ipak, insistirao sam na tome da mi se ne obraća sa „gazda" jer se gnušam te reči koja bi ustvari trebalo da degradira njega i svakakao da mi ne persira. Ponekad, kao na primer sada, radi to namerno jer misli da je zabavno. Možda njemu...

-„Maločas sam video dve hmmm... dame koje se slobodno šetaju dvorištem...na koji način su uspele da skrenu Vašu pažnju i ušunjaju se tuda?" Ako ćemo se igrati gospode, prudružiću mu se. –„Da li postoji razlog da se zabrinem?"

-„Oh, ne gospodine nikako", Pedro je zvučao veselo. „To je gosođica Daria iz Londona, osoba koju je gospodin Ričard poslao ovamo zarad posla reklamiranja pansiona ili šta već ti već svakako to bolje znaš. Ovde je već par dana i povela je svoju drugaricu, ali nema razloga za brigu upozorio sam ih da se ne približavaju kući..."

-„Razumem!" Prekinuo sam ga. Kako sam mogao da zaboravim na taj dogovor sa Ričardom. Ovo postaje sve gore, a bol u glavi pulsira. Uhvatio sam se za slepočnice prstima druge ruke.

-„Još nešto gazda?" Nastavo je u svom veselom tonu.

-„Da, zamoliću te da preneseš gospođici Hill i njenoj pratnji da ih očekujem sutra od šest kao moje goste na večeri."

-„Jeste... jesam li lepo razumeo?" pitao je Pedro skoro zamuckujući. Bilo je to iznenađenje za mene kao i za njega, otkako sam ovde niko sem njh koji brinu oko kuće i mog rođaka Antonia nije ovde kročio. Ovo će biti presedan. I te kako hoće, ali moram ovo da ispravim.

– „Izvini ako ću biti indiskretan, ali ovo nije tebi svojstveno,smem li pitati šta te je na to navelo?"

-„Nesporazum!" Rekao sam kratko i prekinuo vezu.

I moraću da ga ispravim, pomislio sam u sebi.