Nesporazum

XXVII POGLAVLJE

Daria

Po prvi put otkako sam u ovom stanu koji zovem svojim sam imala osećaj da mu pripadam. A razlog tome je bilo to što sam zaspala ušuškana u Danteovom zagrljaju. Dom zaista nije mesto, već osećaj. Konačno sam imala taj osećaj zaštite i slobode istovremeno. Osećaj potpunosti. Dok je još jedna letnja kiša kvasila prozore, tonula sam u miran i bezbrižan san. I prvi put sam volela i kišu.

Nagli trzaji su me nasilno probudili. Skočila sam i pokušavala da se priberem i shvatim šta se dešava. Sat je pokazivao šest sati zora je svitala. Subota je ne moram na posao nije me alarm probudio. Onda sam shvatila da je Dante. Očigledno je imao noćnu moru. Bio je nemiran, trzao se i branio, stiskao ruke u pesnice, bio je sav ukočen i mokar. Uspaničila sam se ne znajući da li ga smem probuditi i kako će reagovati, ali nisam smela ni da ga ostavim u takvoj agoniji. Pokušala sam lagano da ga prodrmam.

-„Dante, probudi se." Uhvatila sam ga za ramena. „Sanjaš, molim te otvori oči... to je samo ružan san, pogledaj me..." glas mi je drhtao, a on nije reagovao. Nakon par sekundi je skočio a ja sam se od šoka povukla unazad. Bio je izbezumljen. Gledao je kroz mene i kao da nije prisutan. Pogled mu je lutao, pokušavao je da dođe do vazduha. Prišla sam polako i oprezno, zagrlila ga i stavila glavu na moje rame. „Sve je u redu, ovde sam, ružno si sanjao." Srce je pretilo da mu iskoči iz grudi. Nakon par minuta uspeo je da dođe do vazduha, a potom se bez reči uputio ka kupatilu. Nije bilo svrhe gurati ga. Pustila sam ga da se pribere. Kada se nakon nekog vremena vratio miran, ali namršten, ponovo je legao privukao me u zagrljaj i nastavio da ćuti. Čekala sam da mu se disanje umiri i nisam ništa pitala. Kada su mu se otkucaji srca normalizovali i sama sam odahnula i verovatno ponovo zadremala.

Dva sata kasnije opet sam bila budna. Dante je spavao na drugom kraju miran i spokojan kao da se ništa nije desilo. Ostavila sam ga da se odmori i krenula da spremim doručak. Taman kada sam bila pri kraju pojavio se na vratima. Trudila sam se da izgledam opušteno i ne podsećam ga na prošlu noć. Nadala sam se da će sam reći ako i kada bude spreman.

-„Hej, dobro jutro", osmehnula sam mu se. Sivog i namrštenog lica samo je klimnuo glavom i prišao te seo za sto. Pridružila sam mu se stavljajući kafu na sto. Sve drugo već je bilo tu. Glupo bi bilo pitati kako si spavao zar ne? Ne znam kako da razbijem ovu tišinu. Uzeo je šolju sa kafom otpio i pogledao kroz prozor pa opet spustio pogled u svoje krilo. Kapljice posle noćašnje kiše su se slivale niz prozor. Sunce je pokušavalo da probije uporne oblake.

-„Počela sam da volim i kišu otkako sam poslednju ispratila u tvom zagrljaju", rekla sam sa osmehom pokušavajući da ga oraspoložim. Nevoljno je izvio usne u lagani osmeh.

-„Ali nisi u njemu očekivala horor." Izgledao je tako povređeno i kao da je kriv, a ništa nije uradio namerno to nije bila njegova krivica i srce mi se slamalo da ga gledam takvog. Spustila sam ruku na njegovu podlakticu.

-„Hej... ti tu nisi ništa kriv, bilo je protiv tvoje volje i u redu je zaista, samo sam se zabrinula za tebe." Odmahnuo je glavom i konačno podigao pogled.

-„Nije u redu. Mogao sam da te povredim. A ti svakako i nisi dužna da nosiš teret mojih demona."

-„Ništa ja ne nosim. Nemoj da me odguruješ. Smem li da te pitam šta si sanjao?"

Ponovo je spustio pogled. Oči su mu bile pune suza i odmahiivao je glavom da ih otera vidno potrešen. „U redu je ako ne želiš da pričaš o tome. Možemo samo da to zaboravimo i idemo dalje."

-„Ne možemo da se pravimo da se nije desilo. Uništen sam. A mogao sam da uništim i tebe. Možda ja..."

-„Nemoj to ni da pomisliš, a kamoli da izgovoriš!"