Nesporazum

XXIV POGLAVLJE

Daria

Prethodna dva dana sam provela sređujući stvari, čisteći stan...nalazila sam sebi poslove kako ne bi razmišljala. Potrudila sam se međutim, da nađem najbolje moguće mesto za sliku tako da ću je videti iz svakog ugla iz kojeg pogledam. Koliko je to bilo dobro ne znam, ali i bez toga Dante mi nije izlazio iz misli. Sređivala sam beleške i pripremala se za sutrašnji sastanak. Trudila sam se da se fokusiram na posao, ali sve me mislima vraćalo na isto mesto. Na Dantea. Kako li je sada? Poledala sam na sat. Uskoro će zalazak sunca. Onda pogledala kroz prozor. Kiša. Vreme je tmurno kao i moja duša.

Dante se činio normalnim, ali mi nije promakla uzdržanost kojom je razgovarao. Da li je dobro? Šta ako mu je bilo loše a nije mi rekao da ne bih imala osećaj krivice? A šta ako bih nazvala Pedra i pitala? Ne, ne, ne to bi bilo potpuno pogrešno. Čovek radi za njega uostalom koliko sam ga puta videla blizu Dantea dok sam bila tamo? Tačno nula. Ali Antonio...on bi znao...mogla bih da ga pitam. Pre nego sam stigla da još jdnom promislim o tome potrčala sam da u torbi pronađem njegovu vizit kartu. Javio se na drugo zvono.

-„Nije bilo teško da pogodim ko bi mogao biti kada sam video pozivni broj", trudio se da zvuči ležerno.

„Zdravo Antonio, nadam se da te ne prekidam u nečemu?"

-„Ne, samo izvoli, šta mogu da učinim za tebe? Jesi li dobro?"

-„Hmm.,,pa da, jesam. Ja ustvari...htela sam samo da te pitam da li si video Dantea? Kako je on?" Nije mi ovo hteo olakšati. Ne bih rekla da je razlog tome naša mala nesuglastica pre bih rekla da se zabavljao.

-„Zar se ti nisi čula sa njim? Mislio sam da ste ostali u kontaktu?"

-„Da, naravno...jesmo...samo ...nisam sigurna da bi mi rekao da je bio loše, samo sam htela da proverim ...znaš...da je dobro." Na drugom kraju je za trenutak zavladala tišina. Zabrinula sam se.

-„Dobro je", konačno je rekao. „Nije bilo novih kriza. Video sam ga, isti je." Odahnula sam, jer verujem da bi mi rekao da je bilo nečeg ozbiljnijeg, ali mi boja Danteovog glasa nije dala da poverujem u to da je isti. Niko i ništa više nije bilo isto.

-„Hvala ti. Izvini što sam ti ukrala vremena i pozdravi puno Madeline." Požurila sam da završim razgovor.

Dobro je. Rekala sam sebi. Možeš odahnuti. Ali kamen koji mi je stajao u grudima i dalje mi je otežavao disanje. Plakalo mi se. Pojačala sam muziku i nastavila sa slaganjem stvari.

Dok sam zajedno sa Adelle vrištala „I set fire to the rain", zvono na vratima se jedva probijalo kroz tonove. Beti! Konačno. Toliko mi je bila potrebna, a nismo uspele da se vidimo otkako sam se vratila. Otvorila sam vrata i zatekla je naslonjenu na vratima sa flašom vina podignutoj u jednoj ruci dok je drugom grlila kesice čipsa.

-„Uuuuu, teška artiljerija", namrštila se reagujući na zvuk muzike. Nasmejla sam se i zagrlila je.

-„Tako si mi nedostajala", vrtele smo se u krug kao da se nismo videle godinama.

Flašu vina i par kesica čipsa kasnije završila sam Beti priču o tome šta je sve propustila nakon svog odlaska.

-„Vauuu...sigurna si da to nisi čitala u nekom od ovih tvojih romana? Jer znala sam da ćeš jednog flipnuti i pomešati stvarnost i fikciju..."

Pogledala sam je sažaljivo.

-„Sigurna sam...kao u svoje ime... Beti, ja sam u tom zagrljaju pronašla sve ono za čim sam celi život tragala. Mir, stabilnost, zaštitu, a opet slobodu. Prvi put sam se osetila voljeno i zaštićeno. Čak i od same sebe. Nisam klinka, ne zaljubljuje se u ovim godinama. Ovo je nešto više od toga. Kao kad nađeš svoju luku..."

-„Aaaaa to ćeš da izvineš! Šta ti znači to ne zaljubljuje se u ovim godinama? Ko to kaže? Ljubav ne zna ni za vreme ni za godine. Ona je bezvremenska i dolazi tiho i nenadno...ti bi to trebala da znaš čitaš o tome..", uspela je da me nasmeje.

„Šalu na stranu vidim da si zaglibila.", pogledala me saosećajno. „Vidi, razumem te, aliii moramo uzeti u obzir sve činjenice. Možda bi trebalo malo da pustiš da sve to slegne i prođe malo vremena. Znaš, da se vratiš u kolosek. Bila si tamo izlovana od svega, uživala, odmarala, bez svakodnevnih obaveza i života koji imaš ovde. Pustila si mozak na ispašu i sve ti je možda delovalo malo predimenzionirano. Znaš šta hoću da kažem. Da li bi isto osećala da si ga srela ovde tokom nekog od svojih klasičnih dana? Kada si recimo besna krenula s posla kući ili ne znam kada bi trebalo da izađete na večeru a ti pošiziš jer nemaš šta da obučeš? Hm?"

Zamislila sam se na njene reči. Nisam mogla da zamislim Dantea među ljudima za početak. Sa razlogom se otuđio i ne bih ga nikada terala da to promeni. Ne bih ni želela.

-„Shvatam poentu, ali on prosto nije takav tip. Da jeste možda mi i ne bi odgovaralo sve to. Ali kada razmislilm eto ja njega ne mogu da zamislim među ljudima. Kada kažeš idete na večeru...a zašto bismo uopšte bilo gde išli? Ja ne želim da idem, koja je svrha odlaska u restoran recimo. Da budeš viđen? Jer ako ti je bitna ta osoba sa kojom si pošao pa možete jesti i kod kuće i uživati jedno u drugom bez dodatnih pogleda na sebi sa kojima morate da se borite. Ja njega ne želim takvog, Beti. Mislim da mi se dopao baš zato što je takav kakav jeste. Volim njegovu tišinu. Ja ne želim da ga menjam. Koja je svrha onda? Ako ti se neko dopao takav kakav jeste zašto onda želiš da ga menjaš? Vidi, zato se i raspadaju brakovi ko kule karata. Jer ulaze u njih sa namerom da promene partnera. A zašto menjaš nešto što te je privuklo? Ili ako ti se već nije svidelo zašto si ga prihvatio? Traži dalje šta ti odgovara. Znaš moje mišljenje o tome." Beti je uzdahnula.

-„Znam. I ne kažem da nisi u pravu, samo kažem da pustiš par dana da ti se svi ustisci slegnu. Ako i dalje budeš u tom raspoloženju i sa tim mislima i tako sigurna u svoje osećaje, obećavam ti da ćemo naći način da se ponovo spojite."

Klimnula sam glavom.

-„Uostalom, spakovaćemo te i poslati tamo. Čovek ima malo bogatstvo ne radi ne moraš ni ti da radiš, uživaj gledajući zvezde i šetajući psa svakog dana..."

-„Neee" , pobunila sam se. Znaš da ne bih mogla da živim tako na tuđoj grbači, ne bih mogla da ne radim ništa." Beti je podigla obrve u vis gledajući me i pućila usta.

- „Oooo vidim gde ideš sa ovim, ali veruj mi to nema veze sa onim što osećam prema Danteu."

-„Ali osećanja nisu nekada dovoljna. O tome ti pričam. Samo ne bih želela da izađete povređeni više nego što već jeste. Vidi, nije mi bio omiljeni lik, ali realno gledano čovek je preživeo svašta i nije u redu ni da mu daješ lažnu nadu ako nisi sigurna da ćeš to moći da izguraš. Ali ako kažeš idemo, uz tebe sam! Na kraju ako neko može da zapali kišu onda si to ti!" namignula mi je i ubacila još malo čipsa u usta.

-„Hvala ti. Ok, staću na loptu par dana. Ali...znaš onu priču koju sam ti pričala da sam čula od profesorke u srednjoj da svako u životu svoj paket sreće. Neko pre neko kasnije. I da ako ga neko dobije pre će ga i potrošiti. Što više čeka biće veći kada stigne...Ja sam sigurna da je Dante moj paket..."

-„Ako bude tako biće mi neizmerno drago, znaš to. Ali nam je potrebno još samo malo strpljenja, a ti ga nikada nisi imala" nasmejala se.

-„Od svih ratnika najjača su dva: vreme i strpljenje"

-„Dobro, ako je za utehu bar nećeš morati da brineš da li ti je veran...to je dobra strana", Beti je slegnula ramenima, a ja zakolutala očima i nasmejala se.

Nakon što sam ispratila Beti spakovala sam se u krevet preumorna od svega. Pružajući ruku da dohvatim lampu i ugasim svetlo na noćnom stočiću pogledala sam ponovo u svesku koju mi Dante dao. Još uvek se nisam usudila da je otvorim...

Poznata pesma pevačice Adell „I set fire to the rain" koja bi u bukvalnom prevodu značila „zapalila sam kišu"

Lav Nikolajevič Tolstoj