Nesporazum

XXX POGLAVLJE

Daria

Trećeg dana od mog dolaska bilo je vreme da počnemo da radimo. Nakon tople dobrodošlice koju mi je priredio, objasnila sam Danteu razlog svog dolaska. Bio je i više nego oduševljen idejom.

-„Ako će tvoje prisustvo ovde zavisi od toga, dozvoli da ih napišem još pet...za početak", rekao je. To mi je bilo dovoljno da znam da sam ovde i više nego dobrodošla. Dan za danom radli smo na knjizi zajdno, dodavali, ispravljali, pisali, brisali...cilj nam je bio isti - da bude savršeno. Nakon petnaest dana smo uspeli.

Poslala sam Ričardu konačnu verziju za štampu. Nakon što je sa oduševljenjem pogledao dao je svoj blagoslov punog srca. Ostalo je samo da još markening tim smisli naslovnicu.

-„Danas će kolege iz markenga poslati par cover-a da izaberemo za naslovnicu i to je to!" zapljeskala sam rukama kao dete, dok sam saopštavala Danteu.

-„Misilm da već imam na umu šta želim na nasalovnici..."

-„Zaista? Nisi mi ni jednog trenutka pomenuo...U redu, hajde da im pošaljemo verujem u tvoj izbor."

-„Želim da to bude slika iz moje sobe..." klimao je glavom na moj izraz lica.

Kada sam se vratila ovde na zidu Danteove sobe, tačno preko puta kreveta zatekla sam uramljenu veliku fotografiju koja mi je na trenutak izgledala jako poznato iako je nikada nisam videla. Shvatila sam brzo da je prizor zalaska sunca slikan sa njegovog balkona i to bez sumnje jedan kome sam prisustvovala jer mi je bio urezan u um. Pogledavši malo bolje...pa, tamo je bio i dokaz da sam bila prisutna. U donjem desnom uglu kao senke usled kontrasta neosporno smo bili Dino i ja gledajući ka horiznotu. Sećam se toga vrlo dobro. Bio je to prvi zalazak koji sam posmatrala odavde i prvi put kada sam osetila kao da sam konačno na pravom mestu. Samo nisam znala da je Dante taj trenutak i zabeležio i stavio ispred sebe.

„Kao svakodnevni podsetnik na ono što mi je jedino važno", kako je rekao dok sam ja stajala i zurila u sliku puštajući suze da slobodno i tiho padaju, jer radosnice su takve.

-„Hvala ti.", tiho sam mu rekla.

Čula sam se više puta sa Ričardom oko knjige i posla generano s' obziorm da sam većinu stvari i dalje obavljala odavde. Funkcionisalo je i bolje nego što smo se nadali. Sada kada je knjiga nadomak izlaska moj posao ovde je gotov. Pa barem sa njegove strane gledišta i našeg dogovora. Ali nisam se usudila da načnem tu temu ni u jednom našem razgovoru i tiho sam se molila da je ne poteže ni on. Bilo je lakše praviti se lud i pustiti stvari da idu tako ...nekim svojim tokom.

Ni sa Dantom nisam načinjala tu temu. Međutim, on očigldno nije imao iste planove. Donoseći vino seo je za sto da večeramo.

-„Pa dobro, sada je sve tu...", sipao je vino u čaše i onda zastao. Viljuška mi je bila na pola puta od tanjira do ustiju kada sam shvatila da se sprema da kaže nešto važno pa sam je samo odložila i čekala. Zavisno od pravca u kome ovaj razogovr krene i ode, možda mi neće ni biti potrebna.

-„Mislim da smo oboje svesni da ti je rok koji ti je Ričard dao za boravak ovde istekao i da je pitanje trenutka kada ćeš morati nazad." Klimnula sam glavom jedva primetno. „ Pa...zanima me kakvi su tvoji planovi i mišljenje povodom toga?"

Pokušala sam govorim, ali moje glasne žice nisu sarađivale, otvarala sam usta ali ni jedna reč iz njih nije izlazila. Možda zato što ih nisam ni imala. Najradije bih mu rekla da želim da ostanem ovde dok god on to želi, ali mi se činilo da bi možda jačina tih reči bila prevelika. Gledajući u moje lice Dante je očigledno shvatio da će morati da nastavi sam pa je to i učinio:

-„Daria...mi nikada nismo dali definiciju našem odnosu možda zato jer je nismo mogli ni naći. Nikada zvanično nije došlo ni jedno pitanje ni odgovor, a opet prećutno sve je bilo rečeno. Ipak neke stvari moraju da se kažu. Ovo je, bar za mene, nešto više od svega što bi neko obećanje ili papir mogli da potvrde. Ipak, ako želiš takvu vrstu potvrde spreman sam i da istupim javno i to kažem. Znam da je moj život ovde težak za nekoga ko posmatra sa strane jer je tako izolovan. Ali ti si ovde bila dovoljno dugo da shvatiš to i na koji način ja funkcionišem i rešila da ostaneš...", uzdahnuo je duboko kao da se sprema na najgori deo... „i to mi daje hrabrosti da ti kažem da sve ovo ovde možeš smatrati svojim, uključujući i mene, i da bih ja jako voleo ukoliko bi ostala ovde. Neću reći zauvek, jer ne želim da se osetiš vezanom nikakvim okovima, ali dokle god ti to želiš..." završio je i čekao moju reakciju pogledom punim nade. Trebalo mi je vremena da se priberem,a dok ne nađem prave reči, klimala sam glavom u znak odobrenja kako njegova nada ne bi uzaludno čekala. I to mu je već vratilo osmeh na lice.

-„I ja bih volela...", konačno sam rekla. „Okovi su mi pokidani onog trenutka kada sam kročila ovde...od tada se osećam slobodnom i ništa ne bih volela više nego da tako i ostane." Dogovor smo zapečatili poljupcem i nastavili da uživamo u večeri.

-„Što se tiče tehničkih detalja..." Dante je nevoljno nastavio jer ovo je bio neželjeni deo razogovra za oboje, ali se prosto moralo o tome razgovarati. Na kraju krajeva neće sve uvek biti ni sjajno ni bajno, biće i onoga što ne želimo i onoga što nam se ne dopada i razmirica...ali to je sve život, sećate se? Ipak, znatno je lakše sve to prebroditi ako te na kraju dana čeka zagrljaj u koji se možeš sakriti.

-„Ti znaš da apsolutno nema svrhe da radiš i da ćeš ovde uvek imati sve što ti bude bilo potrebno to moraš da znaš, kao i to da jedna moja reč Ričardu može srediti šta god da budeš želela sa svojim poslom...ipak nisam se usudio da ti išta od toga ponudim znajući da bi te to verovatno uvredilo."

Klimnula sam glavom.

-„Neverovatno je koliko si me dobro upoznao za razliku od nekih ljudi koji me znaju čitav život, a ni osnovne stvari o meni ne znaju. U pravu si, nikada ne bih prihvatila tvoju pomoć u tom smislu. Sama ću razgovarati sa Ričardom i naći rešenje, ali hvala ti. Kada smo već kod Ričarada...vidim da si svestan toga da tvoje želje za njega imaju veliku važnost. Ipak, nisi mu dozvolio da ti se približi..."

-„Ne želim da pričam o njemu, samo je bilo nužno da ga pomenem...", namrštio se i vratio pogled ka tanjiru i nastavio sa jelom.

-„Dante...", stavila sam ruku preko njegove. To ga je zaustavilo, ali pogled je usmerio pravo negde na stolu i dalje namršten. „Pričao mi je o tebi...sam, nisam ga pitala naravno. Veruj mi nisam neke prave roditelje videla da sa takvim žarom pričaju o svojoj deci. Ako je nešto sigurno to je da te voli. Znam da ti je teško da to prihvatiš ali on nije kriv što tvoj otac više nije tu. Nećeš ga izdati ako ga pustiš da ti bude blizu, kao pravi prijatelj. Mislim da je zaslužio barem da pokušaš."

Dante je ostao tih do kraja večeri. Znala sam da su moje reči dopre do njega i nisam htela dodatno da ga pritiskam. Iznela sam svoje mišljenje, ali odluke će morati sam da donese i da stoji iza njih.