Nesporazum

XVII POGLAVLJE

Daria

Mahnito sam lupala po vratima, potpuno zaboravivši na zvono. Kada su se otvorila ugledala sam Antonia izgubljenog pogleda. Na njegovom licu zabrinutost i zbunjenost vodile su bitku. Očigledno je bio zabrinut zbog Dantea, a zbunjen jer me vidi u ovakvom stanju.

-„Gde je on?", projurila sam pored njega u kuću i zaustavila se posle par koraka shvatajući šta radim pa se polako okrenula nazad ka njemu. „Šta se desilo?" Antonio mi je prilazio sporim korakom.

-„On je u sobi, odmara. A desilo se..." iskrivio je glavu u stranu i zagledao se u pod. „Pa to već zahteva duže pojašnjenje. Ukoliko imaš vremena i želiš sesti mogu ti objasniti." Pokazao je rukom ka dnevnom boravku.

-„Naravno da želim!", rekla sam gotovo očajnički.

-„U redu", Antonio je klimnuo glavom, „doneću nam kafu. Ako želiš možeš videti Dantea mada spava trenutno. Druga vrata s desne strane niz hodnik." Klimnula sam glavom u znak zahvalnosti.

Otvorila sam vrata i bojažljivo zakoračila u sobu. Dante je zaista spavao. Tako miran i spokojan, pomislila sam iako sam znala da je sve samo to nije. Imala sam strašnu potrebu da ga zagrlim i osećaj da bi mu taj zagrljaj bio od pomoći. Imala sam neobjašnjivu potrebu da mu sklonim pramen kose sa čela. Ali nisam se usudila ni na šta od toga. Delovao mi je tako ranjivo. I u snu je namršten pomislila sam u sebi i blago se osmehnula. „I mrštenje ti lepo stoji,znaš", rekla sam naglas osmehujući se. A potom ni sama ne znam zašto nastavila: „Ovo ti stanje ni malo ne stoji", pokušala sam da nastavim da se našalim iako je u meni bila neka gorčina gledajući ga tako bespomoćnog. „Znaš, priznaću ti nešto...imaš pogled koji leči. Zato je svako skrivanje tih očiju iz bilo kojeg razloga nehumano." Zastala sam zatečena svojim osećanjem, pa se pokušala pribrati: „Ne znam šta ti se dogodilo, ali nadam se da će brzo proći i da ćeš opet biti onaj stari Dante."

-„Svi se nadamo", tiho je rekao Antonio i shvatila sam da nisam ni primetila da je ušao u sobu, ni kada. Okrenula sam se i zahtekla ga da stoji uz vrata sa rukama u džepovima. „Kafa je spremna", rekao je tonom kojim je tražio za sebe opravdanje što je tu. Klimnula sam mu i krenula ka dnevnom boravku i u prolazu pored njega mu rekla „Hvala ti." Ono što ni sama nisam znala je za šta sam se tačno zahvalila -za kafu? Što me je pustio da ga vidim? Ili što je bio tu uz njega kada ja nisam? Samo što nije bila moja obaveza da budem uz njega. Pa, zašto onda to tako doživljavam?

Seli smo i malo se opustili uz kafu. Sada kada sam videla da je Dante koliko se to može reći dobro odahnula sam. Uzela sam šoljicu i preko njenog ruba pogledala u Antonia dajući mu znak da govori. Ali on izgleda nije znao odakle da počne pa sam rešila da ga podstaknem.

-„O kakvom je napadu bila reč? Deluje mi kao da nema nikakvu fizičku povredu?"

-„Odakle ti ideja da je napad bio fizičke prirode?", Antonio je delovao iskreno zbunjen.

-„Ja ... ustvari ne znam",i sama sam se zbunila. „Verujem da sam sama donela takav zaključak kada je Marija spomenula napad. Pretpostavljam da nisam mnogo razmišljala...došli smo iz Barselone i ona nas je sačekala sa takvim vestima da sam se našla zatečenom i odmah dojurila nisam ni pitala o detaljima...",priznala sam.

-„Ti si bila u Barseloni?", pitao me je i još više me zbunjivao.

-„Da, Beti je morala da se vrati zbog posla za London što je saznala sinoć pa smo jurile kako bi uhvatila let danas, Pedro nas je odvezao do aerodroma. Dante i ja smo imali dogovor ali ga ja nisam ispoštovala iz tih razloga, pri tom sam u celom tom haosu u vili zaboravila mobilni telefon i nisam mu mogla javiti...a onda kada smo se stigli nazad saznala sam ovo."

-„Razumem", Antonio je delovao kao da je zaista sve razumeo i konačno našao sve delove slagalice, ali meni apsolutno ništa nije bilo jasno.

-„Dakle,o kakvom je napadu reč?", upitala sam ponovo nadajući se da će konačno i meni odati tajnu svog otkrića.