Nesporazum

IV POGLAVLJE

Daria

Narednog ponedeljka bile smo u avionu na putu za Barselonu. Na aerodromu će nas čekati takozvani domaćini , gospodin Pedro i njegova žena Marija, sredovečni par koji se brine o vili. Vila je u fazi završnice renoviranja pa još uvek nije otvorena. Mi ćemo biti smeštene u krilu koje je završeno i moći ću da uživam njihovu pomoć ne samo za pitanja i potrebe smeštaja, već i kao lokalnih vodiča kroz ovo mesto kako bih ga što bolje upoznala i istražila. Svaki kamen ako je potrebno. Reči gospodina Ričarda.

Misli su mi lutale, uvek sam se unapred brinula, kako mesto izgleda, hoće li mi se dopasti, kako ću se prilagoditi. Na kraju krajeva, iako je lepo klima je totalno drugačija, i još milion bezveznih stvari, dok ponovo nisam došla do onog dela željna dokazivanja i kako će moj rad i talenat konačno biti primećeni. Mislim da tu potrebu vučem iz detinjstva. Uvek sam se trudila da budem dobar đak, dobar student, primer ponašanja u društvu na ulici, da budem primećena i pohvaljena i nikada nisam. Moji roditelji to nikada nisu ni primetili ni pohvalili. Moja sestra je sušta suprotnost, a opet je bila i ostala ljubimica koliko god je kritikovali. Ima neki dar da u svakoj situaciji napravi žrtvu od sebe i pridobije ih. Koliko god se trudila nikada nisam bila primećena. Zato sam otišla svojim putem, nadajući se da ću uspeti u poslu i na taj način dokazati i sebi i drugima koliko vredim. Ali, avaj ni tamo mi se nije dalo. Sada već verujem da je do mene, da verovatno izazivam to u ljudima da mi ne mogu verovati. Kao neko prokletstvo.

Beti me je,kao da je osetila, trgnula da ne padam opet u taj ponor:

-„Šta ako se stvarno pojavi neki Antonio?" Gledala je zamišljeno iznad glave, - „Znaš ono kao stvarno se neko koga upoznamo tako zove, nećeš me ubediti da se priče iz romana ne dešavaju u stvarnom životu!Pa to bio znak k'o kuća!"

Polagano sam okretala glavu ka njoj kao na usporenom snimku, gledajući je kao ludaka, dok se nismo obe zasmejale, toliko da su se ljudi počeli okretati.

-„Da, dešavaju se", rekla sam, „ali uglavnom drame nažalost, romantika teško, gotovo nikako u 21. Veku... pa to je naučna fantastika."

Samo je frknula. A onda dodala

-„Pa, ovo je idealna prilika da sretnemo fantastiku!" I stavila roze naočare za sunce. Kada sam se nasmejala, pokazala je na naočare i rekla mi ozbiljnim tonom - „Preporučujem! Bar dok smo ovde, stavi roze naočare, ostavi svoju britansku ušogoljenost u ovom avionu i za promenu uživaj! Opusti se, dopusti sebi makar dva dana." Nasmejle smo se jedna drugoj i udarile šakom o šaku.

Pedro nas je čekao na aerodromu, engleski mu odlično ide pa nije bilo problema u sporazumevanju. Iako sam išla na kurs španskog i jako dobro razumela šta govore (ako mnogo ne brzaju), teško da bih mogla lako da se upustim u razgovor na čistom španskom, pa je Pedrovo poznavanje engleskog bila olakšavajuća okolnost. Vrlo prijatan i ljubazan čovek. Nadam se da se utisak neće pokvariti, još uvek mi nije bila prijatna misao da ću ostati sama u vili nakon što se Beti vrati.

Vožnja do Costa Brave trajala je nekih sat vremena, Pedro je usput iskoristio priliku da nas upozna pričom sa predelom pred nama i šta sve možemo očekivati kao i kako stvari fukncionišu ovde, pa je vreme brzo prošlo. Kada smo stali pred vilom bila sam blago šokirana, svakako nisam ovako nešto očekivala. Mislila sam da je reč o većoj kući sa sobama, ali ovo je bila prava vila,kao iz onih latino- američkih sapunica. Na prednjoj strani dvorišta je velika drvena kapija, u sklopu zida koji okružuje vilu celom dužiom. Kada uđete u dvorište sa leve strane je pult sa recepcijom, natkriven i ograđen, dok se s desne strane prostire neverovatna bašta, sa toliko cveća različitih boja i zelenila i fontanom u sredini. Na suncu koje obasjava baštu sve izgleda neverovatno kao u raju. A pravo ispred nas je ogromna vila građena neverovatnim stilom, sa dva velika stuba na ulazu, potom još dva sprata terasa ograđenih istim stubićima. Išla je u polukrug ali je deo sa desne strane još uvek bio natkriven zbog radova.

Ušli smo unutra i pomislila sam da smo kročili u drugi grad, zonu, državu...pod je blistao pod neverovatnim pločicama tako uglančanim da si se mogao ogledati, najrazličitijih boja i šara, a opet tako jednostavno, sa sredine je visio luster ogroman koliko i sam hol, nekim takođe specifičnim radom, okolo su bile poređane fotelje i sofe za sedenje. Sa leve strane je stajao klavir, koji je upotpunjavao prostor i prizor jer su iza njega bila dva ogromna prozora od poda do plafona kroz koje je svetlost bacala na njega. Na klaviru kao i na stočiću unutar fotelja za sedenje bile su prelepe veze sa sveže ubranim cvećem. Sve je mirisalo tako prirodno i lepo. Sa desne strane su bile velike stepenice razdvojene vratima po sredini , pa se sa obe strane stizalo u dva različita hodnika sa sobama. Vrata vode u restoran i dalje u kuhinju. Odatle je izašla Marija, Pedrova žena, izvinjavajući se što nas nije odmah dočekala i objašnjavajući da priprema hranu kako bi ručale nakon što se osvežimo.

-„E, ovo ja zovem zamenom za Italiju! Ok, oprošteno ti je!" Beti je, kao arhitekta još više razumela i bila oduševljena prizorom. - „Jedva čekam da vidim sobe!"

-„Onda izvolite", rekao je Pedro, poneo kofere i krenuo stepeništem dok smo ga mi pratile razgledajući.

Na samom ulazu u hodnik se videlo da je dug i da nakon nekih deset metara savija blago u desnu stranu, ide ka druom krilu vile, onom koje se još radi. Sve sobe su sa desne strane hodnika , kako bi svaka terasa gledala na baštu sa fontanom dole. Sa leve strane hodnika bile su okačene slike Salvadora Dalija, što je normalno s obzirom da je ovaj kraj poznat po njemu, ali opet na osnovu svega viđenog ne mogu da se ne zapitam koliko to novca ima vlasnik svega ovoga. Drugi krak stepeništa vodio je ka drugom hodniku čije su sobe bile sa leve strane kao i terase i gledale na baštu sa druge strane vile koju ćemo kasnije videti, jer se sa ulaza vidi samo prednji deo vile, objasnio nam je Pedro.

Soba je posebna priča, na samom ulazu sa desne strane je kupatilo koje je uređeno po najmodernijim standardima. Dubljim ulaskom u sobu sa desne strane je krevet, veliki bračni krevet sa belom posteljinom i crvenim preklopljenim prekrivačem, ista boja crvene je i na uglovima zidova sobe, kao i na zidu iznad kreveta. Nakon toga izlaz na terasu koja ima baštenski set za sedenje, vrata su otvorena i blagi povetarac pomiče zavesu donoseći još svežine. Udahnula sam punim plućima i osećaj je tako osobađajući, kao da sam skinula lance sa sebe. Desno od vrata terase je radni sto i stolica. A sa leve stane sobe je otovreni zid u luku koji vodi do neke vrste dnevnog boravka sa sofama za sedenje, po jedna sa svake strane i fotelja u čelu, u sredini je stočić, a na zidu iznad levo od njih je veliki tv. Sa druge strane dnevnog boravka je isti takav izbijeni zid u luku i ulaz u drugu spavaću sobu sa kupatilom identičnu ovoj.

-„Prve dve sobe sa svake strane su ovako spojene, za slučaj većih grupa ili porodica , mislili smo da bi i vama više ovako odgovaralo s obziorm da dolazite sa prijateljicom", rekao je Pedro.

-„Da,hvala Vam, prelepo je", rekla sam zaista očarana.

-„Ostaviću vas da se odmorte i osvežite, pa se vidimo na večeri, gde ćemo dogovoriti i plan obilazaka i još koje informacije bi trebalo da imate", klimnula sam glavom u znak zahvalnosti i Pedro je napustio sobu.

Beti i ja smo se pogledale i počele da skačemo po dnevnom boarvku kao da smo tinejdžerke, prekrivajući rukom usta kako se ne bi čulo vrištanje.