Nesporazum

XIX POGLAVLJE

Daria

Naredna tri dana Dante i ja smo provodili zajedno, pričajući, šetajući po šumi iznad kuće, čak smo zajedno sređivali i baštu. Pričao mi je o ovom mestu, a ja bi to uveče kada se vratim u vilu prenosila na papir i tako radila na svom blogu zbog kojeg i jesam ovde. Trudila sam se da sve uklopim, ali iskreno najviše sam se trudila da provodim što više vremena sa njim. Jer mi je prijalo. Pričali smo o svemu i svačemu...ali nije rekao ništa o događajima iz prošlosti koji su ga doveli dovde, a ja nisam htela da pitam ni da forsiram. Htela sam da se sam toga oslobodi kada bude spreman.

Bio je vidno opušteniji svakim danom, ali sam i ja koristila svaku priliku da ga podsetim da uskoro neću biti tu i da to ipak neće biti ništa strašno. Dolazila sam svakog dana u 10h. Danas sam odlučila da sačekam i pojavim se nešto kasnije. Htela sam da ga testiram i vidim da li će ponovo doneti neki zaključak na svoju ruku ili će se izboriti. Pa sam se pojavila sat vremena kasnije.

-„Kasniš", rekao je namršteno čim je otvorio vrata. Dobro je, bar nije bilo nikakve krize pomislila sam u sebi.

-„I koliko je to bilo strašno na skali od 1-10?" Pogledao me je sumnjičavo i odmah shvatio da je ovaj potez bio nameran.

-„Pet..svakim narednim minutom koji bi prošao verujem da bi se broj povećavao", namerno me je zadirkivo. Bio je to onaj izraz – vraćam ti.

Nasmejala sam se, ušla unutra, pomazila Dina koji mi je odmah došao u suret, a potom se smestila na sofu u dnevnom boravku. Sve je delovalo tako prirodno kao da sam u svojoj kući. Koliko mi je to prijalo toliko me i plašilo. Dante mi se pridružio.

-„Nije bilo strašno jel da? Vidiš ipak sam tu", pokazala sam rukama na sebe.

-„Nije mi bilo prijatno, ali sam verovao da ćeš se ipak pojaviti."

-„Vidiš to je ključna reč. Verovati. Znači da napredujemo počeo si barem malo da mi veruješ.", nakrivila sam glavu u stranu posmatrajući ga i čekajući njegovu reakciju. Zamislio se i kao da je i sam tek u tom trenutku postao svestan toga. Ali mu nije bilo da to i prizna.

-„Ja...znam da sam težak. Svestan sam svojih loših osobina i navika, ali bez obzira na svest i želju da ih iskorenim to nije ni lak ni brz proces. I opet se u nekom trenutku vrati. Pitao sam se hoće li neko imati strpljenja da ostane uz mene dok ne uspem ili ću u međuvremenu sve da oteram od sebe? Jer i meni ga nekada ponestane. Niko ne razume moje unutrašnje borbe. Da, živim Bogu hvala pristojnim životom i imam sve o čemu mnogo sanjaju, ali moja prava priroda, moji snovi, želje sve je ostalo duboko zakopano u meni. Na njihovo mesto su se ukorenili strahovi koji me parališu, dok se moja priroda bori da izađe ponovo na površinu. To je tako teška borba da me vodi u očaj. Svakog oteram, a potrebno mi je da me neko razume i pomogne mi makar tako što će imati dovoljno strpljenja da me pusti da sam dođem do te tačke. Vidim je, ali put je dug, a avetar mi svakodnevno duva u prsa i vraća nazad. Ti si jedina ostala. Iako si mogla da odeš. Imala si izbor i ja sam ti svojim ponašanjem pomogao kao i svima ostalima da odeš. Ali nisi."

-„Zato što te zaista razumem. I hoću da ti pomognem. I tebi i sebi. Znam kako je to voditi borbu sam sa sobom i znam kako je osetiti se odbačenim.", pogledala sam ga saosećajno. „Ali najvažnije od svega je da ti to želiš i da si svestan toga. Mislim da bez toga ništa ne bi imalo smisla. Ja ne činim ništa posebno."

-„Samo si tu i to je dovoljno."

-„Mislim da i ti i ja trebamo da naučimo da živimo u sadašnjem trenutku. Kao da ništa ne postoji ni pre ni posle ovoga. Dok je Beti bila tu jedne večeri pile smo vino, a onda sam ja zakačila čašu i ono se prosulo. Nije imalo svrhe žaliti za izgubljenim jer se već desilo i ne može se vratiti, to isto se ne može ponovo nasuti u čašu. A kako ga više ni u flaši nije bilo sutradan smo otvorile novu i znaš šta? Bilo je još bolje!".