Nesporazum

XXII POGLAVLJE

Daria

Nakon što smo se Dante i ja prećutno sporazumeli da nam za ovo što se dešava među nama nije potrebna definicija i prepustili se da nas reka ovih osećanja ponese gde god da je htela, osetilo se olakšanje u vazduhu, a i među nama. Ništa se posebno nije promenilo bili smo bliski kao i do sada, samo što smo mogli biti opuštenji bez straha i skrivenih pogleda ili mernja reči.

Provodili smo dane zajedno, ja sam koristila prilike dok se bavio poslom da preradim i složim tekst koji je trebalo da predam po povratku. Ostalo je još samo tri dana. Kada bih postala svesna te činjenice, tražila sam očajnički Dantea pogledom samo da se uverim da je i dalje tu. Nisam želela da mislim dalje od tog trenutka, ali realnost mi je bila za petama. U ovom trenutku nije bio kraj mene, pa sam krenula put radne sobe da ga potražim.

-„Hej, završila si?", kada me je ugledao na vratima brzo je zatvorio svesku ispred sebe u kojoj je nešto pisao.

-„Šta to kriješ?" , pokušala sam nonšalantno da zvučim iako me znatiželja u ovom momentu izjedala da saznam. Prišla sam polako uz njega i stavila mu ruku oko vrata dok sam drugom krenula ka svesci. Bila sam ubeđena da uspevam jer je gledao u mene bez treptaja, a onda u trenutku kada sam dotakla svesku spustio je ruku preko moje i odmahnuo glavom.

-„Imaš jako dobre reflekse i odličan periferni vid za čoveka u tvojim godinama, impresivno!" kada već nisam uspela bar ću mu vratiti provokacijom.

-„Moliiiim?" Pogledao me zabavljeno. „To je najjače što možeš? Cccc ispod proseka si danas?" nije mi ostajao dužan.

-„Nisi fer." Napućila sam usne kao dete kada ne žele nešto da mu kupe.

-„Umeš ti to i bolje", počeo je da se smeje. „To su samo neka moja piskaranja, ništa bitno."

-„Zašto ih onda kriješ ako nije ništa bitno?"

-„Ne krijem...samo...nisam spreman da podelim. Nisu predviđene za deljenje ok? To je samo nešto što me oslobađa. Na jednoj od terapija mi je psiholog pomenuo kao jedan od načina oslobađanja teskobe iz sebe-pisanje. Dnevnika. Misli. Šta god. Zapisujem ih eto. Deluje. Nije klasičan dnevnik, više su tako misli, haotične, nesređene samo prebačene na papir." Zaključio je sa nelagodom.

-„To je super. Nemaš razloga da kriješ tu činjenicu, bar ne od mene. Razumem da ih ne želiš deliti, iako me ubija znatiželja. Izgaram od želje da ih pročitam aaahhhhh ne znam kako ću spavati sa tom činjenicom da ne mogu do njih, ali poštujem tvoju privatnost, naravno. Neću ih dirati bez tvoje dozvole, ne brini." Nasmejao se i kratko me poljubio.

-„Hvala ti."

-„Idem da nam skuvam kafu, i čekam te na balkonu, uskoro će moj omiljeni deo dana...čuveni zalazak!" Raširila sam ruke od radosti, što mu je produžilo osmeh.

***

Dante

Mir. Tišina. Čuje se otkucaj srca. Jedan otkucaj, a nas je dvoje...srca nam kucaju istovremeno...u zagrljaju su se stopila. Osećam kako se njeno srce pomera. Nisam lud. Osećam. Tišina. Daria je ležala naslonjena na moje grudi iako je zalazak odavno prošao i sunce se sakrilo ispod horiznota a zamenili ga mesec i zvezde, mi smo ostali tako.

-„Kada bi znao koliko mi prija tvoj zagrljaj, bilo bi ti žao da me ikada pustiš..." Stegao sam je još jače. „Šta te je toliko zamislilo?", pogledala je ka meni.

-„Koliko smo ustvari isti. Prokleto savršene dve polovine iste jabuke. Prijatelji ni iz čega, kao da se znamo već dva života. Toliko bliski, a toliko daleki..."