Nesporazum

XVI POGLAVLJE

Daria

Posle ručka, Beti i ja smo prošetale obalom, a onda došle u vilu kako bi se ona spakovala. Ali smo se prethodno opustile na tersi uz kafu, pa onda i vino...i prepričavajući i smejući se dogodovštinama od ranije vreme je proletelo i zagazile smo duboko u noć. Kako nas je umor savladao ostavili smo pakovanje za ujutru planirajući da ćemo ustati ranije i sve stići. Ipak, uspavale smo se i onda jurile kako bi stigle. Malo je reći da smo bile haotične i bunovne tako sanjive i u žurbi.

-„Gledaj da spakuješ ono najpotrebnije sve ostalo ti ja mogu kasnije doneti.", pokušala sam da je umirim dok je jurcala u panici pored mene sa zagrljenim bočicama iz kupatila.

Sat vremena kasnije bile smo spremne ili je bar delovalo tako. Pedro nas je čekao u holu i čim smo se pojavile dohvatio je kofer žureći da ga smesti u prtljažnik kako bi što pre krenule. Beti se na brzinu pozdaravila sa Marijom pa smo uskočile u auto i krenule.

-„Danteu ćeš ti preneti moje pozdrave", rekla je Beti dok je još jednom po torbici proveravala da li joj je pasoš tu.

-„Oh ne, Dante!", udarila sam se rukom po čelu. „U celom ludilu potpuno sam zaboravila na naš dogovor. Trebalo je da mu još sinoć pošaljem poruku u koje vreme ćemo se naći obećala sam da ćemo zajedno ići do Margrat de mar."

-„Dobro, polako, verujem da će razumeti kada mu objasniš da je iskrslo nešto vanredno i neplanirano." Uostalom možeš mu i sada poslati poruku da samo odlažeš dogovor, a kasnije ćeš mu objasniti."

-„U pravu si, da mu se bar sada izvinim." Posegnula sam rukom u torbicu za telefon ali nije ga bilo. Nemoguće, počela sam da kopam i na kraju ispraznila ceo njen sadržaj na sedište, ali telefona nije bilo. „Ne mogu da verujem, u celom haosu sam zaboravila da ponesem telefon." Viknula sam razočarano.

-„Ok, smiri se. Evo uzmi moj", rekla je Beti gurajući mi svoj telefon u ruku sa smeškom. Odahnula sam i uzela telefon a onda sam shvatila da je uzalud

-„Ali ne znam njegov broj! Imam ga u memeoriji telefona, ali naravno da ga ne znam napamet!"

-„Pedro zna.", pokazala je rukom ka njemu. Pedro je vozio i bio usredsređen na put, jer je gužva bila prevelika, a mi smo imali dobre izglede da zakasnimo. Nije ni slušao naš razgovor.

-„Tako je, pitaću ga posle, neću ga sada uznemiravati dok vozi ionako kasnimo."

***

Dante

Daria mi sinoć nije poslala poruku kako smo se dogovorili. Pokušao sam da umirim sebe ubeđujući se da ima hiljadu opravdanih razloga za to: nema još uvek informaciju, nije uspela da se dogovori još uvek sa Beti, možda je Beti imala druge planove pa je još uvek ubeđuje...ali nemir me je obuzeo. Možda je, samo jednostavno zaboravila. Moj se nemir povećavao, a kako nisam hteo da podležem lekovima pokušavao sam na razne druge načine da se opustim. Ali ništa mi nije držalo pažnju i padao sam u iskušenje da i sam okrenem broj i upitam je, ali nisam.

Koliko sam bio zabrint toliko i revoltiran jer je samo tako zaboravila. Možda je samo prihvatila jer je htela biti ljubazna a sada će mi nejavljanjem staviti do znanja da to nije slučaj. Vrteo sam se u krug kao na vrtešci. Misli su mi postajale sve teže, ali vremenom i kapci i na kraju sam nekako uspeo da se uspavam u neko doba noći.

Jutro međutim ništa nije promenilo. A ja sam bio još više besan. Onda je bes prešao u pomirenje, pa se opet pojačao. Bio sam besan na sebe. Kako sam dozvolio sebi da verujem i to ženi. Šta ti nije bilo jasno Dante? Prekorevao sam sebe. Onda zapao u agoniju. Znao sam da je moj strah osnovan. Eto desilo se, opet sam ostavljen, opet izgubljen. Glasovi su mi odzvanjali u glavi. Smeh. Ciničan smeh. To je Celia. Naslađuje se mojom patnjom. Hodao sam gore dole po sobi držeći glavu obema rukama pokušavajući da ih oteram. Sklopio sam oči. Podigao glavu na gore.