Nesporazum

XXI POGLAVLJE

Dante

Priprema večere sa Dariom bila je više nego zabavna. Ne mogu se ni setiti kada sam toliko uživao u nečemu, a pri tom je jednostavna svakodnevna stvar. Međutim, kako se približavalo sedam sati moja napetost je rasla. Uspeo sam da je potisnem, ali ne i da zaboravim razlog zbog kojeg sam došao na ovu ideju. Moram da saznam zašto je nastala netrpeljivost između Darie i Antonija, a to neće biti ugodno.

Proverio sam još jednom sto, sve je bilo servirano, Dino je u svom kutku zaokupljen nekom igračkom, Daria je otišla da se presvuče. Balkonska vrata su bila otvorena odakle je dopirao svež povetarac noseći miris mora te me izmamio napolje. Stajao sam i pokušavao da dovedem disanje u ravnotežu. Zatvori oči. Udah. Zadrži. Izdah.

-„Uskoro će krenuti zalazak sunca", Daria je dobacila s leđa. Okrenuo sam se ka zvuku njenog glasa i ostao smrznut u trenutku. Odisala je svežinom. Potpuno nesvesna sebe i energije kojom zrači gledala je ka nebu sa osmehom. Na sebi je imala letnju haljinicu bele boje prošaranu nekim cvetićima, malo iznad kolena, usku u struku dok se donji deo širio. Tako jednostavna, a tako lepa. Izgledala je poput devojčice. I izmamila mi osmeh. Blenuo sam kao som. Ali ne na pohotan način, prosto mi je prijala oku, a i duši.

-„Jako sam uzbuđena što ću upoznati Madeline. U stvari čast mi je, imaću njenu sliku u svom stanu.", pokrila je usne rukama kao da još ne veruje u to. „Mislim da imam tremu." Imam je i ja ali iz sasvim drugih razloga. No, pokušao sam da to sakrijem i opustim je.

-„Nemaš razloga za to, videćeš odmah, Madeline je jako prirodna i pristupačna. Čak mislim da ćete se odlično uklopiti."

Kucanje na zadnjim vratima se začulo što nas je oboje trglo. Krenuo sam da otvorim dok je Daria ostala u sobi.

-„Danteee, tako mi je drago da te vidim , toliko se dugo nismo videli...", Madeline je bila ljubazna kao i uvek, isijavajući istinsku radost što je ovde. Nikada nije glumila i to je ono zbog čega sam je najviše cenio. Poljubivši me u oba obraza pomakla se i krenula kroz hodnik dok sam se ja pozdravljao sa Antoniom.

-„A ti mora da si Daria? Čula sam toliko toga o tebi..." Daria je sramežljivo rumenih obraza pružila ruku ka njoj. Madeline je međutim i nju prigrlila i poljubila.

-„Nadam se ništa loše..." Daria je uzvratila osmehom i nastavila „ jako mi je drago da sam te upoznala, tvoje slike su neverovatne i jako sam ponosna što ću jednu imati na svom zidu." Eto ga opet, zapara mi uši kada čujem njen stan, njen zid...sve što me podseća da ne pripada ovde i da će otići. Kao da mi namerno to stavlja pod nos da ne zaboravim ni jednog trenutka da će otići. Istog sam se momenta namrštio, što nije nikome promaklo, ali navikli su me gledati takvog godinama pa nisu mnogo značaja pridavali tome. Sem Darie. Ona je znala da mi se nešto mota po glavi. Znao sam taj pogled. Prećutno mi je govorila da prestanem.

Večera je tekla u prijatnom tonu. Ni na trenutak nije bilo nikakve nelagode niti neprijatnosti. Teme su se menjale jedna za drugom i svi smo opušteno ćaskali. Madeline i Daria su se poklopile kao što sam i predvideo. A čak je i sa Antonijem razgovor tekao sasvim normalno. Da li je moguće da sam opet umislio, stvorio nesporazum u svojoj glavi? Poznat sam po tome da brzam sa zaključcima. Dobro je onda da sam se ovog puta uspeo zaustaviti da ih ne izgovorim naglas. I taman kada me napetost popustila jer sam gledajući situaciju pred sobom zaključio da nema nikakvog razloga za brigu, dalji tok razgovora me je doveo na početnu tačku.

Razgovor se poveo o realnosti današnjice i načinu života. Madeline je priznala Darii da je oduševila njena jednostavnost i spontanost i to što je ostala „obična" bez ikakve uvrede u toj reči. Potvrda mog mišljenja i više me nego obradovala jer to znači da nisam pogrešio i da je ne vidim tako jer sam sam to idealizovao za sebe.