Nesporazum

XI POGLAVLJE

Daria

Beti je svoje nezadovoljstvo iskazivala gunđanjem od trenutka kada smo krenule nazad.

-„Ne mogu da verujem kakav arogantni gad! Pa nije ni čudo što živi u divljini sam, kakvo đubre, nije ti dozvolio da dođeš do reči"...nastavljala je a onda odjednom stala pogledala meozbiljno i rekla – „Nadam se da si se sada uverila i da ćeš odustati."

Nisam imala odgovor na to. Sva logika je zahtevala tako nešto, međutim nisam bila spremna da odustanem. To ne liči na mene. A opet, ne znam šta bih više imala da dodam. A opet, kako smo iz jednog nesporazuma uleteli u drugi? Zašto je pobogu mislio da smo novinari. Bilo mi je mnogo pitanja u glavi a ni jedan logičan odgovor. Da, razum je nalagao da jednostavno ostavim ovog čoveka po strani, pobrinem se za svoj zadatak i zaboravim da sam ga ikada srela. Ipak,nešto mi nije dalo mira. Taj pogled...iako besan i namršten te oči su molile za pomoć. Iako je možda Beti u pravu i to je samo moja potreba da ubedim sebe kako bih mogla pomoći drugima jer ne mogu sebi...

-„Daria? Nadam se da ne planiraš da se vratiš tamo? Tip nas je jasno otpilio. I ako mene pitaš ne zaslužuje ni da se pogleda."

-„Ne znaš šta mu se dešava, možda mu nije bio dan, možda ga je unervozilo jer si mu zablesnula oči onim ogledalcem. Ne znam, ne bih ga tek tako osludila, očigledno je ponovo u krivu, vidiš da je pomislio da smo novinari. Ko zna kakva je sve loša iskustva imao sa tim lešinarima, možda je njegova reakcija sasvim normalna s obzirom da je u zabludi da smo došle tu da njuškamo..."

Beti me gledala kao da sam poludela i svaka moja reč opravdanja koje sam pokušala naći za njega nju je samo sve više razljućivala.

-„Ne mogu da verujem!Šta je sa tobom? Tip je očigledno lud a ni ti nisi ništa bolja ako mu možeš naći ikakvo opravdanje! Ok, u krivu je ali nije ti dozvolio ni da objasniš."

-„U pravu si,ne znam ni ja šta me je spopalo i ovo bi me inače razbesnelo, čudim se kako sam mirna. Kao da imam osećaj da će sve to ipak doći na svoje mesto. Možda sam samo još uvek u šoku", rekla sam zbunjeno hvatajući se za glavu.

Bilo mi je vruće i mučno, nastavile smo šetnju uz plažu kako bi se relaksirale od ove situacije ali sada mi je već ta ideja delovala mučno, trebao mi je hlad i tišina.

-„Molim te, ne želim da brinem kada te ostavim ovde, znaš da ću uskoro morati nazad. Obećaj mi da se nećeš vraćati tamo", Beti me je zabrinuto uhvatila za ruku čekajući moje obećanje. Nisam mogla ništa odgovoriti samo sam klimnula glavom u znak slaganja i naterala sebe da se nasmejem. Znala sam da je nisam ubedila, kao što je i ona znala da to neću tek tako ostaviti.

-„Hajde da se vratimo u vilu", rekla sam, "nismo ponele ni vodu, a sunce je sve jače."

U povratku smo promenile temu i smeje se nekim starim sećanjima sa ranijih letovanja koja su se vraćala. Kada smo ušle u hol vile Pedro nam je dolazio u susret.

-„Oh, gospođice Daria, tražio sam Vas. Imam poruku za vas."

-„Za mene? Poruku?" Pogledala sam u telefon,nema propuštenih poziva ni poruka, ko bi meni onda ovde ostavljao poruku,kada gotovo niko i ne zna gde sam.

- „Da",rekao je Pedro sa osmehom. „Gospodin Dante me je zamolio da Vam prenesem da Vas očekuje, zajedno sa gospođicom Beti" ,klimnuo je glavom ka Beti, „na večeri, sutra od šest časova...u njegovoj kući. Biće mi drago da vas odvedem do tamo, kako ne biste zalutali."

Ostala sam u čudu, prvo sam mislila da nisam dobro čula ili razumela i da je sve samo plod moje mašte usled svih dešavanja, ali jedan pogled ka Beti i bilo mi je jasno da je i ona isto čula te da je u jednakom zaprepašćenju kao i ja.

Pokušavajući da se priberem i delujem hladno uputila sam Pedru zahvalnost

-„Hvala Vam Pedro, ali zar to nije vlasnik kuće na brdu iza? One kojoj se ne bi trebali približavati?"

-„Upravo taj",ponovo se nasmejao.

-„Ali on nas ne poznaje", pokušavala sam da izvučem informacije iz njega, „zašto bi nas zvao na večeru? Mislim razumećete moju sumnjičavost, koji bi bio povod za tako nešto?"

-„Nesporazum!" Rekao je Pedro gotovo zabavljeno. –„Jedino što sam ja čuo od gazde kada sam uputio isto pitanje je bilo to."

-„Gazde?" Moja znatiželja a sada već i zabrinost je sve više rasla. „Hoćete da kažete da je on vlasnik i ove vile? Kako to da ga zovete gazdom?"

-„Nemojte me pogrešno shvatiti, ali nije na meni da više dajem bilo kakve informacije verujem da će vam on već sve to potanko objasniti na najbolji mogući način. Ono što Vam mogu garantovati gospođice Daria, je da nemate razloga za brigu. Nećete biti ni u kakvoj opasnosti u njegovoj blizini možete se slobodno opustiti. Pa, do sutra,podigao je slameni šešir koji je nosio u znak pozdrava i otišao." Beti je prva progovorila.

-„Da, baaaš!" Nema nikakve opasnosti,"valjda je hteo da kaže „pas laje, ali ne ujeda", rekla je gledajući za njim, a onda se okrenula ka meni –„šta ovo bi?"

-„Pojma nemam",slegnula sam ramenima gledajući zbunjeno u pravcu u kome je Pedro pre par sekundi nestao.

-„Deluje kao da je saznao da je pogrešio i da hoće da se iskupi, ali kako je saznao i šta tačno?"

-„A može biti i samo zamka",rekla je Beti sumnjičavo.

-„Zamka? Zašto bi nam postavljao zamku pobogu Beti prekini sa gledanjem filmova, čovek nas je najurio zašto bi nam postavljao zamku pozivajući nas u svoju kuću, neće nas valjda ubiti za slučaj da bude siguran da se nećemo vratiti", prevrnula sam očima.

-„Nikad se ne zna, Beti je nastavila. Od tog manijaka sada mogu sve da očekujem. Uostalom, nije ni bitno zar ne, jer nećemo ići. Nećeš dati tom seronji priliku da kaže šta god, kada je on tebi već nije dao. Pa još da mu dođemo na noge, ma vidi ti njega kako da ne, bravo za njega hahhahaha..." smejala se do trenutka kada je postala svesna moje face,a onda je njen osmeh zamreo. –„Nema šanse,Daria!"

-„O,da,ima", rekla sam sa osmehom. „Ovu priliku neću propustiti da ga naučim lepom ponašanju. Nemoj se brinuti, mogu ići i sama ti nisi prinuđena da ideš samnom."

-„Kao ni ti!Nisi prinuđena na to!"

-„Nisam,ja želim!"

-„Nema šanse da te ostavim samu sa tim kretenom!"

-„Onda idemo da vidimo šta ćemo obući za tu priliku", rekla sam razdragano. Zbunjenost je i dalje bila prisutna možda čak i veća, ali nešto mi je popravilo raspoloženje. Bojala sam se da priznam da je to činjenica da ću ga opet videti, verovala sam da je razlog to što sam sebi upisala još jednu malu pobedu.

Beti je išla za mnom i već počela da kuje planove.

-„Slušaj,idemo ali sa oprezom, ne smemo mu verovati. Možda bi bilo dobro da pomenemo par bitnih ljudi ili da zamolim nekog da me pozove dok smo tamo i glumim da je neko važan znaš da se uplaši i da zna da znaju gde smo. Onda mogu malo da pronjukšam po kući pod izgovorom da moram do toaleta", nastavljala je sva prepuštena osećaju, -„a moramo dogovoriti i znak znaš ono kao neki znak ako trebamo da krenemo iznenada ili ako se desi nešto nepredviđeno..."

-„Beti" , uhvatila sam je za ramena. „Smiri se,diši, ništa se loše neće desiti. U najgorem slučaju će nas isterati usled novog nesporazuma. Interesantno, oboje govorimo istim jezikom, ali nikako da se razumemo.

Verujem da bi nam na španskom bolje išlo", nasmejala sam se. Otići ćemo najnormalnije i tako se i ponašati. Sve će biti u redu.

-„Ok", rekla je,sada već razočarano jer sam joj pokvarila planove,već je videla novu avanturu u najavi. –„kako god ti kažeš. „