Nesporazum

XXVI POGLAVLJE

Daria

Dani su se nizali jedan za drugim jednolični, upala sam u kolotečinu, kuća-posao. Jedino čemu sam se radovala su bile večeri kada bih razgovarala sa Danteom. Ipak, današnji dan je trebalo da bude poseban. Danas je moj rođendan. Iako je bilo ustaljenih čestitki, lepih želja i tipičnih poklona, ništa nije moglo nadomestiti njegovo odsustvo i izostanak njegove čestitke. Ne mogu lagati sebe da je nisam očekivala. Iako nismo to nikada pomenuli, prilikom pakovanja Dante je držao moj pasoš zadirkujući me zbog slike u njemu na koju nisam bila ponosna i mali deo mene se nadao da je tom prilikom video i datum rođenja i da će se setiti. Detinjasto, zar ne? Iako verujem da ne postoje posebni dani već posebni trenuci i nikada ne znaš kada će se desiti, mali deo mene ipak je žudeo za tom beznačajnom čestitkom. Ipak, tešila sam se mišlju da smo mi imali te posebne trenutke i da ni jedan rođendan ne može to nadomestiti.

Ni Beti nije bila tu, imala je zakazano razgledanje neke nekretnine van grada i ostala sam sama. Nasula sam sebi vino i zauzela udobno mesto na sofi gledajući u sliku na zidu koja mi je vraćala sećanja. Konačno sam skupila hrabrosti da uzmem svesku koju mi je Dante dao na rastanku. Krenula sam prvo nasumice da čitam.

„Otac mi je jednom rekao: kada voliš samo telo žene onda si muškarac, ali kada zavoliš i njnu dušu tada postaješ čovek. Ako ćeš da voliš, voli kao čovek! Žao mi je što nije tu da vidi da sam konačno postao čovek!" Oči su me već pekle,a vid se mutio od neprolivenih suza. Okrenula sam sledeću stranu, pa sledeću...mahnito sam gledala.

„Ako imaš pored sebe osobu sa kojom zaboravljaš na prošlost, onda je ta osoba tvoja budućnost."

„Život se me neri trenucima u kojima smo disali, već onima u kojima smo ostali bez daha..."

„Čovek na svet dolazi sa dve ruke, dve noge, dva oka...sve je u paru, sem srca. Ono traži svog para...ja sam svoje drugo srce konačno pronašao. Znao sam da mi pripada jer kuca istovreno sa mojim, dva srca jedan otkucaj..."

Nizali su se jedan za drugim da nisam znala gde je početak, a gde kraj. Ipak, jedno je bilo sigurno. Dante me voli. I hteo je da to znam. Nije mogao da kaže, ovo je bio njegov način. Ono što je nasumice pisao u danima koje smo provodili zajedno. Bilo je tu i drugih misli, njegovih dilema, razmišljanja, strahova.

Čitala sam i plakala. Zvono na vratima me trznulo. Pogledala sam na sat. Jedanasest sati. Da nije Beti ipak uspela da dođe, pogledala sam telefon ali nije mi ništa pisala možda je htela da me iznenadi. Brišući oči od suza otvorila sam vrata. Na vratima je bio Dante. Sa kačketom na glavi opušteno obučen u farmerice i majcu stajao je pred amnom. Usta su mi ostala polutovrena, nisam mogla da progovorim od šoka.

-„Izvinjavam se što nisam stigao na vreme", rekao je nasmešen.

Skočila sam mu u zagrljaj i držala se tako čvrsto očajnički. „Hej, jesi li u redu. Šta se desilo?"

-„Naravno da sam u redu, sada sam i više nego u redu. Ne mogu da verujem. Pokrila sam usne rukama refleksno još uvek ne verujući da ga vidm. „Uđi, sva sam smetena, stojiš na vratima", povukla sam ga za ruku kao da će mi pobeći, kao da će nestati ako trepnem i zatvorila vrata za njim. Stajao je sa rukam u džepovima kao da mu je neprijatno.

-„Ja..mislio sam da odemo na večeru...ostavio sam mesto u svom resoranu, ali posao se odužio i nisam stigao ranije, ipak...restoran je moj. Mogu ga ostaviti otvorenim za nas i sada..."

-„Ne! Ne nema potrebe za tim, uđi molim te."

-„Ali želeo sam da ti ovaj dan učinim drugačijim, posebnim...znam da to ne bi bilo onako kako si možda navikla ali bih pokušao sve što mogu." Opet sam ga zagrlila a onda se udaljila.

-„Već mi je poseban. I najbolje što je moglo da se desi već se desilo, ti si ovde! Ne zanima me nikakv restoran, zaista mi nije potreban. Sve dok si tu mesto nije bitno." Nasmejao se i zagrlio me čvrsto.

-„Dođi", povukla sam ga za ruku i pokazala ka slici na zidu.

-„Na lepom je mestu...imam...imam i ja jednu sličnu u svojoj sobi", namrštila sam se kroz osmeh čekajući da mi pojasni jer je očigledno bilo nešto važno ali nije to uradio. Odmahnuo je glavom i pustio da to ode. A onda je spustio pogled na stočić na kome je ostala čaša vina i sveska. Spustio je glavu.

-„Sedi, doneću čašu i za tebe." Kada sam nasula vino i njemu sela sam na sofu pored njega. I dalje mu je glava bila spuštena, a pogled mu je lutao bojažljivo ka svesci.

-„Danas, tačnije sada sam je prvi put otvorila" Podigao je glavu naglo me pogledavši u oči, oči su mu zasijale.

-„Mislio sam da ćeš je odmah otvoriti. Bila si toliko znatiželjna..."

-„I jesam...strpljenje nikada nije bila moja vrlina. Nažalost. Ali ovog puta je strah bio veći. Bojala sam se šta bih mogla unutra pronaći kada si mi je tako dao. Nije svojstveno tebi da je se tako odrekneš."

-„I? Je li strašno ono što si našla unutra?" pogled mu je bio pun nade, ali i straha.

Odmahnula sam glavom.

-„Ako je strašno ono što sam našla onda ćemo morati oboje da naučimo da živimo sa tim strahom", oči su mu zasuzile. Naslonio je čelo na moje. „Jedino strašno je izgubljeno vreme do ovog trenutka." Dodala sam.

-„Morao sam da prođem kroz svih devet krugova pakla kao Dante da bih došao do svoje Beatriče", nasmejao se. Progutala sam knedlu.

„Ona je posedovala nepresušnu draž. Bila moj blagoslov, uništitelj svega zlog u meni, kraljica vrline, spasiteljka."***

„Ovo neće biti Božanstvena komedija...tebi će ostati Beatriče, samo za tebe, uz tebe, kroz sve krugove."

***Dante Aligijeri, „Božanstvena komedija", u ovom delu pisac govori o devet krugova pakla kroz koje prolazi da bi stigao do raja kroz koji ga vodi Beatriče, žena koju je voleo. Ali Beatriče nikada nije bila njegova, voleo je iz daleka i sa poštovanjem joj se divio. Za života su se sreli samo dva puta, a ona se udala za drugog.