Nesporazum

XXI POGLAVLJE

Daria

Probudila sam se sa pulsirajućom boli u glavi. Kapci su mi bili teški kao olovo. Znala sam da nije trebalo da pijem vino. Pogotovo ne toliko. I jedna čaša ume da me omami...ali bilo je nekako slatkasto i ponelo me...zato sada moram da se borim sa ovom glavoboljom. Kao podsetnik da sve što ti bude slatko vodi glavobolji.

Kad smo kod slatkog...usne su mi se izvile u osmeh. Sećanje me vratilo na kraj večeri i njegov odgovor. Kada mi je objašnjavao kako se odlučio za sliku koju mi je poklonio pomenuo je početak i kraj. S' obzirom na to da je izabrao zalazak pomislila sam da ga je to asociralo na kraj među nama koji će uskoro biti neizbežan. Ali nisam sagledala širu sliku. Da bi stigao do kraja moraš da počneš i proživiš...on je želeo da proživimo.

A onda mi se sećanje vratilo još malo unazad i pojačalo glavobolju. Setila sam se svoje takoreći rasprave sa Antoniom. O, Božeee, nisam trebala tako da reagujem. Kako sam se dala tako isprovocirati. Dante nije ništa rekao, ali nije mi bilo na mestu da pričam u njegovo ime dok je prisutan. Branila sam ga kao majka dete koje se potuklo. Šta nije u redu sa mnom? Zašto moram sve da upropastim? Nevoljno sam se pridigla i sredila da zakoračim u novi dan. Prva stvar na popisu mi je bilo izvinjenje Danetu.

Zatekla sam ga u vrtu, pio je kafu i gledao vesti na tabletu, dok se Dino jurio po bašti. Nije podigao glavu niti me pogledao kada mi se obratio lagano se osmehujući

-„Dobro jutro uspavana lepotice",

Frknula sam u znak protesta.

-„Molim te ne čini da se osećam još gore, već mi je dovoljno neprijatno."

Tada je podigo glavu i usmerio pogled ka meni, dok je odlagao tablet na sto.

-„Zašto bi ti bilo neprijatno?"

-„Pa, nije baš pohvalno moje ponašanje za stolom sinoć. Volela bih da mogu krivicu u potpunosti da prebacim na vino, ali i to što sam ga pila i nisam umela da stanem na vreme je takođe moja krivica, tako da...mogu samo da ti se izvinim..." slegnula sam ramenima i pogla glavu.

-„Nema potrebe za izvinjavanjem, nisi uradila ništa loše. Bila je malo neprijatna situacija, pogotovu jer sam ja bio prisutan dok ste Antonio i ti govorili kao da nisam. Ali sam se suzdržao komentara kako ne bi postalo još neprijatnije. U svakom slučaju Antonio je bio taj koji je isprovocirao pa ako sa nekim trebam da pričam o tome to je on. Ne brini."

Bilo mi je još gore. Videlo se da je nezadovoljan, ali nisam znala njegovo mišljenje o svemu tome. Sve mi je bilo zbrkano u glavi. Ali ono što nisam želela je da budem razlog konflikta njega i Antonia.

-„Ne krivim ga...samo je zabrinut za tebe i to mogu da razumem."

-„Daria...biću iskren. Primetio sam napetnost između tebe i Antonia još onog dana kada sam ga i pozvao na večeru. I to sam učinio upravo iz razloga da saznam šta je povod za tu netrpeljivost među vama. Takođe, neću ti lagati imao sam razne scenarije po glavi. Saznanje da je u pitanju samo briga i nerazumevanje me je umirilo.

Ostala sam u šoku. Zar je ovo bio šta test? Ni sama ne znam kako to da tumačim.

-„Zar nisi mogao samo da pitaš?"

-„Ne, nisam. Jer nisam bio siguran da nije u pitanju samo još jedan moj pogrešno donešen zaključak. I odabrao sam ovaj način kao bezbolniji da saznam, pre nego postanemo žrtve još jednog nesporazuma."

-„Razumem", nasmejala sam se. „Drago mi je da si počeo da kontrolišeš sebe."

-„I meni, ako ništa drugo barem je to dobro", i on se nasmešio, a onda nastavio. „Što se tiče Antonia, kao što sam i rekao razgovaraću sa njim. Očigledno stvari posmatrano sa strane izgledaju mnogo komplikovanije nego što mi to znamo. On je očigledno izveo pogrešne zaključke vezano za nas i na kraju krajeva i ne znam do kojih je zaključaka došao jer...", zastao je kada je shvatio da ni sam ne zna kako da definiše. Niti on niti ja.

-„I? Možeš li ga kriviti zbog toga? Ili je bolje da pitam - A šta ćeš mu tačno reći?

***

Dante

Sinoć sam, u trenutku kada me je pitala za moju odluku oko izbora slike, hteo da joj otvoreno priznam da sam počeo da gajim osećanja prema njoj koja prevazilaze prijateljstvo, ali nisam želeo jer sam bio svestan činjenice da nije bila trezvena. Držao je adrenalin od hoškanja sa Antoniom, kao i ošamućenost od vina. Nisam želeo da misli da koristim trenutak u kome je slaba. I trenutak je opet prošao. Zato ovaj sada ne smem da propustim. Iako mi je na razne načine davala do znanja da verovatno oseća isto, opet nisam bio siguran da ih nisam pogrešno tumačio i da će sve što smo do sada izgradili pasti u vodu. Ali morao sam to da prelomim. Na kraju krajeva čeka moj odgovor, zar ne? Ustao sam i polako joj prišao skupljajući hrabrost.

-„Daria...ja...pa moram da se složim sa činjenicom da je sve ovo konfuzno i zbunjujuće i da ni mi ne znamo gde smo. Ipak, u jedno sam siguran. Među nama postoji pravo iskreno prijateljstvo i ne bih želeo da to bilo šta uništi. Ne bih želeo da te izgubim čak ni kada odeš. Svestan sam takođe i da će se to desiti za pet dana i mogao bih još toliko da se ponašam isto ovako i da sve na tome ostane. Ali ostao bi mi i osećaj kajanja i pitanja šta bi bilo da sam pokušao više. A jednom sam čuo da je bolje kajati se jer si nešto uradio nego što nisi. Kao što sam ti sinoć i rekao... ja bih voleo da ova priča ipak dođe do kraja kakav god on bio. Neka traje i dan. Ili pet. Ili celi život. Ali želim da je proživim. Neko proživi ceo život uzalud, nekada u jedan proživljeni dan stane ceo život. A nekada ti je jedan dan dovoljan da te drži u životu. Ne znam kuda bi nas to odvelo, znamo i ti i ja da se ništa ne može predvideti, jer da može ne bi se zvalo život zar ne? Ta činjenica je sama po sebi dovoljna da čak i da naša situacija nije toliko komplikovana, da je sve jednostavno i da smo samo još jedan normalan par koji se na normalan način sreo i zavoleo, ne bi bilo nikakve garancije da će uspeti ni koliko će trajati. Zato, ne mogu ni ja kao što ne možeš ni ti ništa obećati niti garantovati ali sam siguran da želim da pokušam...ponovo..."

Bio sam sav konfuzan i Bože bilo je tako teško pronaći reči kojima bih obajsnio. Trudio sam se, a opet ništa nisam rekao. Ništa od svega onoga što sam želeo i osećao. Strah me je opet nadjačao. Znao sam,međutim, da me je razumela. Svakako je zaslužila da čuje sve, ali koliko god mislio da sam spreman nisam to mogao da izgovorim. Gledala me je očiju punih suza i nisam mogao da dešifrujem je li to dobro ili loše. Da li su joj oči suzne jer se sprema da me odbije...a onda je šapatom izgovorila „ I ja sam..." da sam mislio da nisam dobro čuo ili sam čuo ono što sam želeo da čujem. Ali još jdan pogled na te oči i osmeh bili su mi dovoljan znak za potvrdu.

Poljubio sam je. Osećao sam se kao tinejdžer. Ushićeno, oslobođeno...kao da sam u tom jednostavnom poljupcu pronašao sve za čime sam godinama tragao. Kao da sam dobio odgovore na sva pitanja. Zagrlila me tako snažno stavljajući mi glavu na grudi i smejala se. Taj je zvuk bio melem za moje rane. Čvrsto sam je držao bojeći se da će nestati ako je pustim. Dino se ušunajo u tom trenu između nas i zalajao na šta smo se oboje trznuli i nasmejali. Daria je klenkula da ga pomazi.

-„Šta je bilo dečko? Ljubomoran si?"

-„Mislim da je ovo pre bila njegova vrsta aplauza", rekao sam samozadovljno.