Student home full of idiots //Marco Reus, Oscar dos Santos Emboaba JR//

Leaving :(

"I Oscar, koliko ostaješ?"-Sara je upitala Oscara, a ja sam odmah načulila uši.

"Vraćam se prekosutra. Trebao sam sutra, ali nema letova."-odgovorio je smireno, bez jebem ti.

"Ali za---"-krenula sam ga upitati zašto ne ostane duže, ali onda se ubacio Mats.

"Hajmo prizivati duhove."-kao obično, to je bila veoma glupa ideja.

"Ima onaj neki Charlie, Charlie. Ajde to!"-Kate je kao obično bila sa ludim Matsom.

"Koji je vama više? Prošle godine na groblje, a sada hoćete duhove prizivati. Ja odlazim!"-dignula sam ruke u zrak i brzim korakom izašla iz Erikove sobe.

Brzo sam hodala van iz doma gurajući se kroz masu ljudi ne pazeći jesam li udarila nekoga ili nešto slično. Samo sam htjela što prije izaći.

"Maddie!"-začula sam Marca kako viče, a onda sam potrčala jer nisam htjela razgovarati ni sa kim sada.

"Mad! Stani!"-vikao je trčajući za mnom.

"Ostavi me na miru!"-zaderala sam se, a onda sam čula njegove teške korake iza sebe pa je omotao svoju ruku oko mog struka.

"Mads, smiri se! Što ti je?!"

"Pusti me! Pokušala sam se izvući, ali me držao prečvrsto.

"Neću te pustiti! Nikad te neću pustiti, jasno?"-okrenuo me prema sebi i pogledao me u oči.

"Molim te, pusti me! Želim otići odavdje! Želim se vratiti nazad u Münichen i živjeti normalan život bez nogometaša na svakoj strani!"-vikala sam, a on me samo gledao pokušavajući shvatiti što se događa.

"Zašto? Do jučer si bila sasvim normalna!"-pustio me i uhvatio se za glavu.

"Ne mogu više ovako!"

"Pa objasni mi zašto?!"-govorio je istom jačinom glasa kao i ja.

"Zbog tebe i Oscara!"-zaderala sam i suze su samo počele ispadati iz mojih očiju.

"Što?"-rekao je skoro pa nečujno.

"Marco, oprosti, ali ne mogu više."-samo sam ga zaobišla i potrčala nazad u dom.

Osvrnula sam se par puta prije nego sam ušla u dom, a on je stajao još uvijek u istoj poziciji kao i kad sam ga ostavila tamo. Ne mogu ovako. Da ostanem, povrijedila bih ga još više. Ili njega ili Oscara. Najbolje je ovako. Ja odem, oni zaborave na mene i to je to. Ovo je ujedno i najlakši i najteži potez za napraviti.

"Gdje si otišla?"-Sara me čekala u sobi, a ja sam samo sjela na krevet i uzela mobitel sa punjača pa počela pretraživati kada ima let za Münichen.

Prekosutra, prekosutra, za tri dana, prekosutra... Znači putujem tek prekosutra. Imam vremena za sve. A sada ću se spakirati.

Ustala sam sa kreveta ostavivši mobitel, pa sam stala pred ormar te ga otvorila i izvadila kofer van.

"Što to radiš? Maddie?"-upitala me opet.

"Odlazim, a što ti misliš?"-odgovorila sam stavljajući otvoreni kofer na krevet.

"Ha?! Maddie, ne možeš me ostaviti samu!"-zagrlila me.