Black Fire

Chapter Twenty-Four ~Again Sadness, Again Kali!~

            Ustala je iz kreveta kao i svakog drugog dana, osjećala se prazno, kao da dio nje nedostaje. Aislinn se okrenula prema Liamovoj slici. Prste je blago spustila na tvrdu staklenu površinu. Nježno je prošla prstima preko obraza, u glavi je prizvala njegov miris, meku kožu obraslu oštrim dlačicama. Jedna, dvije suze kapnule su pored prstiju, umrljavajući staklo. Tankim prstima povukla je rukav i očistila staklo. Vrata njene sobe su se otvorila. U staklu je ugledala Harryjev odraz.

„Hej.“, tiho mu je rekla. Otvorila je ladicu i sliku spremila među svoje stvari. Sakrila je svoje misli. Nadala se da neće shvatiti da je ponovno razmišljala o Liamu. Prije nego što se okrenula, rukavom je pokupila nekoliko suza koje su kapale s njenog lica.

„Je li sve u redu?“, pitao ju je zabrinuto. Kimnula je. Harry joj je prišao i zagrlio je. Htio joj je biti utjeha. Znao je da voli Liama i da ga neće samo tako pustiti. Mogao se nositi s time. Liam je umro. Bio je to strašan gubitak za sve njih. Ponekada su svi očekivali kako će ući kroz vrata i donijeti im novosti koje je doznao sa svojim izbivanja. No, svi su znali da se to neće dogoditi. Znali su da su to samo njihova maštanja. Aislinn je naslonila lice na Harryjevo rame i pustila suze da teku. Iako je prošlo nekoliko mjeseci, sve je još nekako bilo bolno. Previše za podnijeti. One noći previše se toga promijenilo. Postala je Alfa, a opet shvatila je da upravlja magijom, izgubila je Liama, napustila je svoje posvojitelje. Posvojitelji, palo joj je na pamet. Brzinom munje odmakla se od Harryja i počela bacati stvari u svoju ručnu torbu. Harryjev pogled dao joj je do znanja da to što čini je čudno.

„Oprosti, palo mi je na pamet da bih mogla posjetiti mamu i tatu.“, rekla je Aislinn i nastavila spremati stvari.

„Dušo, ali zar nisu tvoji roditelji..“, zastao je ne znajući kako da dovrši rečenicu. Aislinn se okrenula prema njemu. Njeni dugi prsti dotaknuli su njegov obraz, baš ono mjesto gdje je nastajala preslatka rupica kad bi se smijao.

„Bleso, mislila sam na Theresu i Sama.“, odmaknula je ruku. Na mjestu ruke pojavila se malena rupica, ona koju je obožavala.

„Mogu li s tobom?“, dobacio je za njom. Aislinn je hodala prema kupaonici, odjednom je zastala kao da je sve nestalo.

„Ovaj, Harry..“, okrenula se prema njemu. „Mislim da to ne bi bilo baš pametno.“, rekla je. Njegove oči pokazivale su tugu. U jednoj sekundi bljesnule su zlatnim sjajem. Osjećala je kako se pomalo ljuti. „Znaš, ne odmah nakon.. Znaš već.“, izbjegavala je Liamovo ime. Kad god bi ga pokušala izgovoriti, u grlu bi nastala knedla koju ne bi mogla progutati. Otežavala joj je sve, a oči boje oceana najčešće bi zabljesnule. Harry je poraženo kimnuo, ali shvaćao ju je.

***

Zaustavila je auto pored prvog puta. Nesigurno je izašla iz auta i zastala pred drvenom ogradom. Trule i napola oljuštene drvene daske, koje su nekada činile ogradu nakrivo su visjele svaka na svoju stranu. Malena svijetla kućica još uvijek je izgledala isto. No, obrasla travom i korov djelovala je gotovo zapušteno. Aislinn je duboko udahnula i jedva prohodnim puteljkom krenula prema ulaznim vratima. Spustila je ruku na kvaku i samo što je nije pritisnula, predomislila se. Pustila je kvaku i odlučila pozvoniti. Smatrala je da nakon toliko vremena ne bi bilo pristojno samo uletjeti u kuću i reći:''Bok, ja sam tu.'' Vrata su se otvorila. Pred njom je stajala žena poznatog lica, ali ispijenih obraza, zapuštena izgleda i vidno mršavija nego prije.

„Aislinn!“, vrisnula je žena. Odjednom, boja kao da se vraćala u obraze postarije gopođe. „Sam! Sam! Aislinn je!“, vikala je veselo žena. Pored gospođe pojavio se gospodin s brčinama, mrka pogleda. Aislinn se blago nasmiješila. S njihovih lica nestale su sve brige i bilo je vidljivo kako su oboje odahnuli od olakšanja. Aislinn se bacila Theresi u zagrljaj. Sam je strpljivo čekao dok su se obje izljubile i isplakale. Sam joj je prišao, iako je izgledao kao da će svakog trena eksplodirati, privukao ju je u svoj topli očinski zagrljaj.