Slatka igra

1.Makenzi

Pala sam u lak dremez, u kojem se proslost i sadasnjost nerazmrsivo mesaju. Ponovo sam bila u Kaliforniji, u malom, prijatnom stanu, u maju mesecu, kada je Kalifornija bila najlepsa. Kad bi vrata od terase bila sirom otvorena kako bi sunce oblilo prostoriju svojom toplotom. Izasla bih na terasu i gledala kako se razvijaju prve somotske latice ruza i kako se sunce zlati preko sveze trave. Vetar bi se igrao nestasnim listovima obliznjeg drveta, uvacivajuci ih u blistavu i azurnu vodu fontane. Spustila bih pogled i uocila meni veoma dragu osobu kako mi pruza onaj uvek blag i neumoljiv osmeh i utesan i smirujuc pogled. Moje lice bi preplavio sirok osmeh koji ne bih mogla da kontrolisem.

Iz sanjarenja me je prenuo glasan zamor koji je dolazio sa hodnika. Pocinjem da se osvrcem po sobi opet potresena i razocarana. Moja podsvest mi govori "Glupaco, to je samo san, prestani da se nadas!", dok iznervirano vrti glavom.
Celo telo pocinje da mi drhti, a ja unapred znam sta se desava. Novi napad panike. Kako bih se smirila, ustajem sa kreveta i gledam okruzenje u kojem se nalazim. Mracna, neprijatna soba ispunjena starim krevetima, vitrinama, jednim pisacim stolom i praistorijskim televizorom. Ruke pocinju jos jace da mi drhte, a grudni kos pocinje nenormalno da se dize i spusta. Govorim sebi "Smiri se, smiri se!"

Opet se secam sna. Nekad sam se sa lakocom oslobadjala sna i zurila u novi dan, ne osvrcuci se. Ali sada se iz sna nekadasnjeg zivota budim u neprijatnoj praznini ove sobe. I opet pomislim ne, nije moguce, ne zeleci da prihvatim istinu koja je u stvari ta da vecina stvari koje su ispunjavale moj zivot i koje sam istinski volela su nestale i u roku od par sekundi se pretvorile u nocnu moru. Prijatan stari zivot je prosao i moram da krenem u novi nepoznati svet, gde je sve to je vazno pogresno. Stvari koje volimo gube smisao, a besmislene stvari ostaju takve. Besmislene.

Pocinje u meni da tinja bes, cini mi se da osecam kako mi krv tutnji u venama. Pocinjem da zabadam nokte u dusek na kom sedim i govorim sebi "Izvuci ces ti iz ovog sranja". U tom trenutku, vrata od sobe se otvaraju i ulaze devojke s kojima je delim. Hana, Tedi, Doroti i Ana. Sve cetiri su me pogledale istog trena, uzdahnuvsi. Verovatno im je dosta da me gledaju u ovakvom stanju.

Hana mi pridje i stade tik ispred mene, prekrstivsi ruke na grudima. Pocinje nogom da lupka po podu, a ja podigoh pogled. Susrela sam se sa njenim zabrinutim okeansko plavim ocima.

-Makenzi, draga, dokle ces vise biti ogorcena na zivot? Tri meseca ne izlazis iz sobe, osim kad moras da odes po hranu, i to tek kad osetis da ces pasti u nesvest od gladi. Devojko, zivni. Moras da nastavis dalje, znas to, zar ne? -seda pored mene i privlaci me u zagrljaj.
-Znam, samo mi nesto ne ide. -uzdahnuvsi, odgovaram joj.
-Znam kako ti je, meni je bilo isto tako. -zamisljeno mi je rekla. Izgleda da su joj se vratila neka nemila sećanja. Cutala je par minuta, pa je nastavila. -Ali uvek mora imati nade da će se desiti neto dobro pored toliko losih stvari. Zasluzujemo to. Iskreno mislim, da nas je zivot previse puta ranio za tako malo vreme. Valjda je doslo na vreme i nesto vredno tolikog bola. -ivice usana su joj se izvile u blag osmeh, a njen pogled je odisao nadom, toplotom i verom u bolje sutra. U tom trenutku sam se osetila kao najveca kukavica na celom svetu. Divila sam se Hani. Preko noci je izgubila sve, porodica joj je stradala u saobracajnoj nesreci, nakon koje je zavrsila u Domu za nezbrinutu decu, gde sam i ja. A ona je nastavljala da se bori za svoju srecu, ne posustajuci. I nakon velikog gubitka nije pocela da mrzi sve oko sebe, zivot i svoju sudbinu.
U Hani sam videla iskrenog prijatelja, osobu spremnu da pomogne. Nije bila poput mene, ogorcena na sve.
Prekorila sam sama sebe, postidevsi se.
Odlucila sam da se pomerim sa mrtve tacke. Pocecu da se borim za sebe i svoje snove. Blagi osmeh se iscrtao na mom licu, zbog kojeg me je Hana zbunjeno pogledala.
-Vidi, vidi, neko se smeje. -Hana je izvila usne u sirok osmeh.
-Mislim da si u pravu. Vreme je da zivnem. Ovako necu nista promeniti, ako nastavim da ocajavam. -odlucno sam joj rekla.
Ranije sam imala jasne snove i stroge planove kako da ih ostvarim. U medjuvremenu, ti snovi su se izgubili, ostavivsi samo prazninu i tugu za sobom. Sad su ponovo zivnuli negde duboko u meni. Dobila sam nadu da mogu popraviti ono unisteno. Hana je nastavila sa osmehom -Naravno da sam u pravu -ponosno je rekla -mozda se vec sutra pojavi porodica kod koje bi mogla da zivis do osamnaeste,zavrices skolu, zaposlices se i znas onda ces se udati, imati decu... -na ta dva poslednja su joj oci zacaklile, a ja sam shvatila da Hana zeli sigurnost, porodicu, brak, ukratko sigurnu luku. Moje zelje nisu bile takve. Ja sam zelela samostalnost.
Razrogacila sam oci, coknuvi u znak neslaganja-A ne, ne, meni ta dva poslednja ne trebaju. -potvrdno sam klimnula glavom, na sta je Hana prasnula u smeh, a ja sa njom.
Neko vreme smo pricale i smejale se, a ja sam se osetila znatno bolje.

U jednom trenutku, Hana se uozbijila, uhvatila me za ramena i prodrmala-A sada ces upaliti telefon, odgovoriti ljudima koji se brinu za tebe, poceces da izlazis iz ove usrane sobe, odgovaraces na posete i skinuces tu katastrofalnu odecu sa sebe, vazi? -idalje me je ozbiljno gledala ne skidajuci pogled sa mojih ociju.
-Naravno, sefe- vedro sam joj odgovorila, imitirajuci vojnicki pozdrav.
Hanu je pozvala jedna od devojaka, tako da sam uzela telefon i upalila ga. Stigli su mi mnogobrojni propusteni pozivi, ali jedna poruka mi je privukla paznju. Bila je od Luka, mog najboljeg druga, s kim sam bila nerazdvojna. Stalno smo se druzili. Zivi u mojoj zgradi, na poslednjem spratu, tako da ne bi prosao dan da se ne vidimo. Uzasno mi je nedostajao. Oci su mi se napunile suzama, ali nisam dozvolila da mi i jedna sklizne niz obraz. Imao je i brata, taj kreten me je strasno nervirao. Umislio je da je neka faca, jeste da je zgodan, ali ipak. Budala. Barem mi je drago sto njega vise neću vidjati. Otvorila sam poruku i u njoj je pisalo:
"Vidimo se sutra."
Sta?