Slatka igra

27.Alfa

EDVARDSON

-Gospodjice Tejlor?! - Izvukao sam Makenzin kofer iz auta pocevsi da piljim u zenu koja nam je prilazila. – Ja sam Megan. – rekla je pruzivsi ruku Makenzi.

Da li ona to ima karmin na obrazima kao rumenilo a na ocima kao senku za oci, ali zato nema karmin na usnama? –Sekretarica advokata Ranksa.

Makenzi je zaskiljila i promrmljala 'Drago mi je'. Mada mislim da osobi kojoj je drago ne izgleda kao ona. –Znate – Zena u pamucnoj suknji od cipke, teksas plavom sakou i espadrilama, sekretarica Megan, je pocela da objasnjava. –advokat Ranks je advokat vase majke, Veronike. Probali smo da vas kontaktiramo telefonom koji smo dobili od nje ali - Makenzi je klimnula glavom. Naravno da nisu uspeli da je kontaktiraju kad je kartica sa brojem telefona koja je njena majka dala njima ostala u telefonu koji je imao obracun sa zidom. – Zato sam ja sada ovde. – Zena se siroko osmehnula. – Da li mozete danas ili sutra, u cetiri sata, da dodjete u kancelariju advokata Ranksa?

-Zasto mislim o cemu se radi? – pitala je Makenzi.

-Ne smem ja da ja sam samo informacioni posrednik.

-Docicu danas u cetiri sata. – rekla je Makenzi osmehnuvsi se.

Posla dana u San Francisku Makenzi je prestala za mene da bude osoba za koju nisam znao da li ce me cekati sa vecerom na stolu, gola u krevetu ili ce mi od nje ostati razglednica iz, ko zna, Kosta Rike ili Kube.

Recicu vam kako je izgledalo ostalih pet dana u San Francisku.

'Da li znas kako me gledas? Kao da sam najlepsa zena na svetu.' Rekla mi je Makenzi jednom kad smo plesali i pili u jednom baru ispod stepenista.

Znao sam kako je gledam. Teskim pogledom neke pijane, ljubomorne i lude od ljubavi osobe. Mislim da je to bio pogled koji ju je zvao mojom. Jednom je Makenzi u knjizari kupila knjigu Dostojevskog koju bi mi citala naglas izmedju guzvanja posteljine i oznojenih tela. Pocela je da mi se prepusta u zagrljajima a ja sam poceo da se prepustam nasem nedefinisanom odnosu.

Zasto ne bih mogao i ja sa njom da putujem po svetu, pitao sam se. Mislim kao da ne bih mogao ostatak zivota da provedem putujuci sa njom, sedeci za stolom uz kafu ili vino, u kaficu ili na terasi nekog stana, sa pogledom na nebo, krovove, tornjeve, ulicu ili more, jezero. Pricajuci sa njom. Slusajuci je kako moje misli izgovara naglas. Postajalo mi je jasno da ona moze da me digne do neba ili spusti do dna. Mislim da je odluka bila samo njena.

MAKENZI

-Gospodjice Tejlor, treba mi samo vas potpis. – rekao je advokat.

-Za sta? – pitala sam, pocevsi da piljim u Edvardsona.

Zar ste zaista mislili da bih mogla da budem sama u advokatovoj kancelariji, bez njega?

-Za nasledstvo vase majke. Ako potpisete papir postajete vlasnik stana u Los Andjelesu, u

-Stana? Zasto bi to radila? – pitala sam.

Edvardson nije treptao.

-Da bi ste posle osamnaeste godine, kad vam gospodja Olivija ne bude bila zakonski staratelj, mogli da - Odmahnula sam glavom. Znala sam sta ce reci. –zivite samostalno. Ili - Da li je zaista rekao to pred Edvardsonom koji je sedeo nalakten sa sto sa spustenom bradom na palac a obrazom na srednji prst i kaziprst. Piljio je u advokata hladnokrvnim pogledom nekog ubice. –potpisacete ugovor u kojem pise da mozete da ga prodate samo kako bi ste sa novcem koji dobijete za njega skolovali.

-Necu to da potpisujem. – rekla sam ustavsi. –Ne treba mi nista od nje. – Edvardson je ustao i prosao pored mene kao da su vrata traka a on maratonac koji treba da protrci kroz nju. –To joj i recite.