Slatka igra

9. Vrelija od samog pakla

Pomolila sam se.

To je bilo prvo sto sam uradila, usavsi u Edvardsonov stan.

Pogledaj ti to, pomislila sam, nikada se ne zna, mozda me zivot sa njim priblizi veri.

Moja molitva je bila da on nije u stanu.

Mada je on bio u stanu.

Ili je razgovarao sa nekim telefonom ili je pricao sam sa sobom - jer se nije cuo nijedan drugi glas sem njegovog.

Priznajem, imam i ja obicaj da pricam sama sa sobom i tada samo psujem, uglavnom sama sebe mada nikada nisam iznosila argumente u debati kakvu je on upravo vodio.

Ako otkrijem i da zivim sa psihopatom...

Mogu da kazem samo da sam se ponovo pomolila, sada da Edvardson razgovara preko telefona jer moj zivot i bez psihopata nema smisla.

-Makenzi, jel ti je to neki obicaj? Da odstojis malo u hodniku posle ulaska u stan ili? Koliko to traje? Luk mi nije pricao o tome.

Manipulator jeste jer sam pre minut mislila da je on psihopata, a sada se ja osecam kao psihopata.

Odvukla sam se do dnevne sobe.

Stajao je pored prozora sa telefonom u jednoj ruci i cigaretom u drugoj. Imao je na sebi sivu majcu i crne farmerke. To je bio prvi put da sam ga videla u farmerkama.

Izgledao je ozbiljnije i grublje.

Spustila sam svoju torbu na fotelju. Praznina u njegovim ocima, kada me je video, pocela je da se popunjava razgnevljenoscu.

-Sta je se to sa tobom desilo? - Mogu da kazem samo: Osuda. To je bila osuda.

Mogla sam da se kladim da je Edvardson jedan od onih osoba koje ce vas osuditi za sve.

Da li znate ono: Kada neko pocne da vam se poverava, nemojte ga osudjivati i da vam kaze nesto sto jeste za osudu nemojte to raditi jer nakon toga ne da se nece poveriti vama samo - nego nece nikome.

Povuci ce se u sebe.

Mislim da se Edvardson jedna od tih osoba.

I mislila sam da je osoba koja je osoba koja zivi od ogranicenja - ne smes to ili smes, to je dozvoljeno ovo nije.

Mada zbunjujuce je bilo sto te navike su trauma detinjstva.

Potom da su te navike u njemu razvijene od detinjstva, zapravo od Oli, kao njegove majke, i Luk bi bio takav.

-Sta? - pitala sam.

-Pobogu, Makenzi. - promrmljao je, prelazeci pogledom preko mog tela.

Samo sto to nije bio pogled kojim sam zelela da Edvardson prelazio preko mog tela - izgledao je zabrinuto.

Spustio je telefon sa uha i prekinuo poziv.

-Da li tebe covek sme da ostavi samu? - prasnuo je. Brzo mi je prisao, podigavsi mi ruku, a zatim i majcu sve do grudi. -Da li si bila u rerni do sada?

Moze se reci da sam malo izgorela na bazenu. Koza mi je bila prekrivena opekotinama od sunca.

Izvukla sam ruku iz njegovog stiska i iako me je taj nagli pokret djavolski zaboleo samo sam stisnula zube i razrogacila oci.

-Ovo - brzo sam rekla, pokazavsi rukom svoje telo. - je samo reakcija na... na moju novu okolinu. - rekla sam, misleci na njegov stan.

-Dakle sada je moj stan pakao?