Slatka igra

2.Nov pocetak

-Makenzi- zaurlala je gospodja Smit,a nije ni vrata od sobe otvorila. Mrzela sam to kako ona izgovara moje ime. Stavljala je akcenat na "e" i "z". Tako da je moje ime sa njenih usana zvucalo odvratno. Prevrnula sam ocima i podigla pogled sa telefona u koji sam vec piljila pola sata. Nervozno je otvorila vrata i pocela da me trazi pogledom.
-Da? -rekla sam joj kako bi prestala da pretrazuje sobu svojim skener-ocima.
-A... ti mi trebas, direktor te zove. - bledo sam piljila u nju. Sta pa on, koji moj, hoce od mene?
-Ajde, nemamo ceo dan samo za tebe, princezice - zajedljivo mi je rekla. Ponovo sam prevrnula ocima i krenula za njom.
-Znas, zaista nije lepo prevrtati ocima. Veoma ruzno izgleda. -strogo mi je rekla dok smo isle niz hodnik.
-Znam, zato to i radim. -nakezila sam joj se na sta je ona prevrnula ocima.
-Aha-uzviknula sam-sada i Vi to radite.
-Slucajno - uzvratila mi je sa malim osmehom na licu. Stigle smo do direktorove kancelarije, a gospodja Smit mi je otvorila vrata i ugurala me u prostoriju, zatim zurno izasla i zalupila vrata za sobom.
Brbljiva krava, pomisila sam.
Opsovala sam sebi u bradu i pocela da ispravljam odecu koju sam imala na sebi. Prenuo me je direktorov kasalj-Khm, Makenzi? -o krenula sam se i videla ga kako me zacudjeno gleda. Nabacila sam sirok kiseo osmeh na lice i prisla mu.
-Izvinite, samo ne volim kad me neko gura. Dobar dan. -odgovorila sam na njegov pogled. Nasmejao se na moju izjavu i pokazao mi rukom ka stolici -Sedi, molim te. A to se tice guranja, ni ja to ne volim. -zakikotao se, i ja s njim. Sela sam na stolicu i pogledala ga.
-Verovatno se pitas zasto sam te zvao?
-Ne, verujte mi, uopste me ne zanima. -rekla sam, nasmejavsi se.
-Da, u pravu si, i ja svasta pitam. Pa ovako, imam dobru vest za tebe.
-Aha, recite. -zainteresovano sam rekla.
-Vec izvesno vreme jedna porodica se svim silama trudi da te dobije. -verujem da mi je vilica pala.
-Da me dobije? - pitala sam, podigavsi obrve. -Kakva porodica?
-Rekli su mi da ti na to pitanje ne odgovorim. - ozbiljno mi je rekao.
-I napokon su prikupili sve papire, tako da vec sutra ides kod njih. Sjajno, zar ne? -uzdahnuo je kao da mu je pao kamen sa srca, a ja sam zanemela.
Sjajno? Da, tebi je sjajno kada pomislis da ces me se resiti.
-Cekajte, cekajte - brzo sam rekla, podigavsi ruke kao da se branim od njegovih reci. - idem kod njih, a nista ne znam o njima, ko su, odakle su.... i iako me niko nije nista pitao? - zblanuto sam pitala.
-Veruj mi, ne treba da brines. Sutra krecete u osam ujutru, tako da ces ih vrlo brzo upoznati. Veoma su se borili za tebe od prvog dana od kad si dosla ovde, i svaki dan su se raspitivali o tvom zdravlju. Rekao bih da im je veoma stalo za tebe. -rekao mi je, zamisljeno. Iskreno, mislim da ni njemu nije nista jasno.
-A gde oni zive?-pitala sam, nadajuci se da cu dobiti bar jednu informaciju.
-Nazalost, ni na to pitanje ne mogu da ti odgovorim. - odmahnuo je glavom.
-E pa super, stvarno super. - naprasito sam rekla. -Jel mogu sad da idem? -napeto sam pitala.
-Naravno, sutra u 7:50 budi spremna. I nemoj da brines, biće sve u redu. - uverljivo mi se osmehnuo.
-Da.- promrmljala sam, izasavsi.
Kakva je to porodica koja sve krije? Počeo je strah da struji mojim telom. Ko su oni?
Usla sam u sobu i zalupila vrata. Hana mi je uzrujano prisla i pogledala me.
-Jel sve u redu? Zasto su te zvalu? -povukla me za ruku i odvukla do kreveta na koji smo sele.
-Ne znam, Hana, nesto nije u redu. - zbunjeno sam rekla.
-Zasto, sta su ti rekli? - zabrinuto me je pitala.
-Rekli su mi da sutra u osam ujutru odlazim, kod neke porodice, koja hoće da zivim kod njih.
-Jaooo, pa to je super. -zacicala je i rasirila usne u sirok osmeh. Zabrinuto sam je pogledala, a njoj je osmeh sa lica spao.
-Cekaj, sta je tu lose?
-Kad sam pitala direktora da mi kaze nesto o toj porodici, on mi je rekao da su mu rekli da mi nista ne govori.
-Cudno. -odgovorila mi je, zamiljeno.
-I rekao mi je da su se oni od prvog dana od kad sam ovde, borili da dobiju starateljstvo nada mnom.
-Dakle... poznaju te. - pogledala me je kao policajac koji isledjuje odgovore od osumljicenog. Osmehnula sam se, slegnuvsi ramenima.
-Ne verujem. Nema osoba koje bi to mogle biti. - priznala sam. Hana me je brzo potapsala po ruci.
-Ja ne bih brinula. To su neki dobri ljudi kojima te vole i... tako sam srecna zbog tebe! - ciknula je, privukavsi me u zagrljaj.
-Ma da... - promrmljala sam, uveravajuci sama sebe, mada... - nadam se... mislim nisu neke ubice, zar ne? -rekla sam, nasmejavsi se.
-Ma kakvi. - rekla je, prasnuvsi u smeh.
Tada mi je sinulo da Hanu sutra ostavljam.
-Ne mogu da verujem... da sutra idem i da te ostavljam u ovoj rupi. - skrhano sam rekla.
-Ma ne brini se za mene, biću ja dobro. - namignula mi je. -Nadam se da ce se i meni posreciti... samo mi se javljaj, molim te.
-Naravno da hoću. I videcemo se, zar ne? - pitala sam, trepnuvsi, kako ne bih pocela da placem.
-Naravno da hocemo. - rekla je, a meni je suza skliznula niz obraz. Mrzim oprostaje i rastanke.
Hana je zaplakala, a ja sam zajecala.
-Dobro - rekla je Hana, brisuci suze sa svojih bledih obraza - ne trebamo da placemo, treba da se smejemo. - Zaridala sam kao dete koje nije dobilo igracku koje je zelelo. Hana me je naglo udarila po ruci, prostrelivsi me pogledom
-Prestani da places.
-Da, da, prestacu. - nasmejala sam se.
-Idi sada i odmori se. Sutra te ceka veliki dan. -rasirila je ruke i siroko se osmehnula.
- Idem. Iskreno... malo sam znatizeljna.
-Ja sam mnogo znatizeljna. - priznala je, razrogacivsi oci. -Hajde, sad. - povukla me je za ruku kako bih ustala.
-Odoh na tusiranje.

Na poslednje tusiranje... ovde.