Slatka igra

8. Iskljupljenje

"Zapravo, bicu u nasem kaficu."

Zabezeknuto sam procitala Nikolinu poruku, posegnuvsi za bravom na vratima.

Milina, sada cu morati peske.

I posle sam ja kucka.

Neko je poceo da me povlaci za gajke na farmerkama. Zblanuto sam pogledala tu osobu - zapravo Edvardsona. Izvukao mi je telefon iz ruke i vragolasto se osmehnuo. Otkljucao je telefon i koliko sam videla poceo da lista moje kontakte.

-Sta to radis? - bubnula sam.

Znala sam da je trebalo da postavim lozinku.

Nakon sest sekundi, izbrojala sam, spustio mi je telefon na ruke jer ih nisam ni pomerala od trenutka u kojem mi ga je uzeo iz ruku.

-Sada imas moj broj.

Kada sam zelela da zakidisem: "Sta ce meni tvoj broj", ispruzio je ruku i vrhom prsta mi dodirnuo jagodicu. Gotovo neosetno je prevukao prst preko mog obraza, skliznuvsi nagore preko uha i sklonio mi opusten pramen kose sa lica, zadenuvsi ga iza uha.

-Da bi - naglasio je. - mogla da me pozoves ako ti nesto bude trebalo. - prosaputao je. Duboko sam uzdahnula kada je prislonio usne na moj obraz i ostavio na njemu neduzan gotovo nevin poljubac.

Osetila sam njegov dah na svom vratu i najezila sam se.

-I nemoj se napiti da ne bih morao ponovo da te pronalazim. - rekao je, osmehnuvsi se.

Mada sada u njegovom osmehu nisam videla onu ravnodusnost i podrugljivost imala sam osecaj da brine, na neki njegov nacin.

-Ja... hvala. - promumlala sam i gotovo istrcala iz stana bez tvrdoglavog odgovora.

Zar je njegova bila poslednja?

Krocivsi u mali kafic, udahnula sam miris sveze iscedjenog soka od pomorandze i peciva od kojeg bi moj stomak poceo da se oglasava.

Moj pogled je odmah odleteo za nas sto - pored velikog staklenog zida koji je pruzao pogled na bastu. Odmah ispod prozora se prostirao veliki dekorativni grm sa jarko zelenim i rasvetalim listovima i otvorenim cvetovima. Trava je bila sveza i obasjana suncem kao i cvetovi koji su bili posadjeni u oblike slova. Odnosno oblikovali su ime kafica, to jest vlasnice kafica.

Isabella.

Kasnije smo Nikol i ja saznale od prolaznika koji bi svakog dana posecivali restoran, da li zbog jutarnje kafe, francuskog sendvica ili pak samo da bi citali knjigu uz limunadu da je Isabellin suprug iz postovanja prema njoj, prvo, potom ljubavi posadio rasade koji su svojim rastom i rascvetavanjem obrazovali ime njegove voljene.

Malo strano za mene, nisam to razumela, osecala bih se kao da mi se neko obraca na jeziku koji ne razume, ili razumem, ali pak ne znam da odvratim na istom jer ga ne znam.

To je samo daleko za tebe, rekla bi Nikol.

Mada ni to nisam razumela.

I isto sto nisam razumela je bio moj osmeh kada bi pogledala cvetove zapravo ime Isabella.

I da, Nikol je sedela za nasim stolom. Njene dugacke lokne spustale su joj se niz ramena i dostizale do sredine ledja. Pri suncevim zracima bi dobijale nezno bakarni odsjaj tako da bi izgledale jos bujnije.

Sela sam naspram nje i pogledala je.

-Cekam te cetrdeset minuta. - rekla je odsecnim glasom.

-Pogodak - promrmljala sam, zadihana od pesacenja. - Toliko mi treba od zgrade do... ovde pesacenjem. - natuknula sam pomislivsi da li ce da oseti kajanje.