Slatka igra

17. Dadilje

Naravno da mi je ginekolog rekao da imam hormonski poremecaj i naravno da mi trebaju kontaceptivne pilule kao hormonska terapija.

Edvardson je bio u apoteci kako bi mi kupio pilule a ja sam pretrazivala forume o njima.

Pitanja zena su bila: da li cu se ugojiti, da li cu odlakaviti, sta ce mi se desiti u organizmu, da li cu pasti u depresiju (ne mogu da padnem u depresiju ako sam vec u njenom zagrljaju godinama, zar ne), i da li je istina da mogu da ostanem trudna i sa pilulala posto je njihova efikasnost 99%?

Izgleda da nisam samo ja imala pitanja na koja se doktorka smejala, kao i Edvardson.

Rekla mi je kako ce mi krvarenja biti redovna (zar mogu biti redovnija od deset dana mesecno?), bol ce se smanjiti i nece biti simptoma PMS-a, ali prvih mesec dana se telo navikava na njih.

Ocekuj mucnine i glavobolje.

Kada sam popila prvu pilulu Edvardson je piljio u mene, skiljeci, pola sata kao da je mislio da ce mi porasti jos jedna glava. Kada je video da je nema pustio me je da citam.

Citala sam 'Srce je usamljeni lovac' od Karson Mekalers. To je knjiga o nevidljivim ljudima kako bi rekao Bobi Long u filmu 'Love song for Bobby Long'. Zar nisam i ja oni? To je retoricko pitanje.

Fiski je zvonio ali znala sam da ce se Edvardson javiti. Njegov stan, njegov fiksni i njegovi pozivaoci. Tako se kaze, zar ne?

Lezala sam na stomaku upijajuci americku knjizevnost u sebe o usamljenim, zaboravljenim i odbacenim ljudima i podrhtavala sam i koza mi se jezila kao i samom Bukovskom kad ju je citao. Da bi tada Edvardson otvorio vrata sobe.

Uzdahnula sam. Pocela sam da piljim u njega pogledom sta (psovka) hoces a on je prebacivao fiksni iz leve ruke u desnu.

Dvadeset i prvi je vek zasto muskarac od dvadeset i jednu godinu ima fiksni u stanu? Pecinski covek.

-Kazi. – rekla sam.

Ljubazno, zar ne?

-Zvala je Olivija i rekla mi je kako putuje sa prijateljicom u Pariz. Ali ona ima dvoje dece i nemaju kod koga da budu. Olivija je mislila da budu kod nas pet dana.

Da li mene neko zajebala i zasto to radi? Citam jedan masterpis da bi me on prekinuo zbog dece?

-Da li znas sta mozemo? – pitala sam. –Roditelji u Diznilendu vode decu na povodcima. Mozemo i mi njih, zar ne? – Ali ne po Diznilendu.

-Ne. – odvratio je ravnodusno.

-Dobicu jednu od onih majica sa flurocentnim natpisom bejbisiterka, ili kacket?

Odmahnuo je glavom.

-Satnicu? Dva dolara po satu? To je zaista jeftino.

Presla sam jezikom preko usana kad je zaskiljio kao detektiv.

-Ti si sarkasticna, zar ne?

Nas Serlok je od ravnodusnog postao prenerazen. Morala sam da se nasmejem. To mu je za brkove.

-Nasankan si.- rekla sam. –Znas, ne bih vodila decu na povodcu kao da su psi ali... nema sanse, Edvardsone.

Poceo je da klima glavom rekavsi 'u redu' da bi moja unutrasnja boginja kako bi rekla Anastasija Stil, zapljeskala i zaplesala. Ali stala je kad se Edvardson osmehnuo kao sam djavo iz pakla i prevrnuo me na ledja da bi me – golicao.

-Prestani! – vrisnula sam, pocevsi da se migoljim i smejem.

Njegov osmeh je bio bezobrazan ali i odlucan. Brz je i snazan, snazniji od mene, osobe koja se polugusi i polusmeje i pokusava da ustane ili da ga sutne.