Slatka igra

31.Sloboda

Edvardson

-"Bojati se ljubavi znaci bojati se zivota, a oni koji je se boje vec su tri puta mrtvi."

-Dzord Bernard!

Makenzin kikot me je dodirivao na njen nacin - haotican nacin - zivahno i setno za srce, u naletima i rafalima - glasno do tihog do glasnog.

Na Makenzin pijani nacin, pomislio sam, brzo ustavsi.

-Sad ti. - rekao je Kameron.

Zasto nisam ja potrcao za njom pre sedam sati, a ne Kameron?

-Oh... - promrmljala je. - "Bolje je voleti i izgubiti, nego uopste nikada ne voleti."

Progurao sam se pored Nikol koja je stajala na vratima i duboko uzdahnuo.

Ne da je pijana...

Kikot se nagomilao u njoj kao voda iza brane. Kikot od kojeg su joj se ramena tresla. Mada ja sam piljio u to rame koje je bilo naslonjeno na Kamerona.

Pogledala je Nikol, Logana i Dzejmsa koji su stajali pored nje i grleno se nasmejala.

-Imamo publiku! - viknula je. Pogledao sam uzak i - kratak sorc koji je imala na sebi i zamislio sam sebe kako spaljujem sve Makenzine sorceve i farmerke i smejem se grohotom.

Razrogacio sam oci kada su Kameronovi prsti nestali ispod njenog sorca i u svoje misli sa spaljivanjem sorceva i farmerka sam dodao i Kamerona.

-Makenzi, u stan! - grubo sam rekao, gurnuvsi Logana koji je stajao ispred mene kako bih prosao.

Makenzine usne su se izvile u sirok osmeh. Brzo sam strcao niz stepenice i prisao mojoj devojci, naglo je podigavsi. Obavila je ruke oko mog vrata i provukla prste kroz moju kosu. Uleteo sam u stan kao da me neko juri i naglo stao gotovo posrnuo kada je Makenzi dograbila vrata kao davljenik koji se hvata za morsku penu, i povukla me za sobom.

-Polako. - promrmljala je, i gurnula vrata koja su se zalupila, a potom se nagnula i... zakljucala ih. - E, tako. - odresito je rekla.

Prvi put sam se nasmejao za tri dana.

Usao sam u dnevni boravak i seo na kauc sa Makenzi koja je skinula svoju majcu sa sebe i provukla se ispod moje. Suspregao sam smeh i dohvatio izrez majce i snazno ga trznuo, rascepavsi ga. Provukla je i glavu, naslonivsi je na moje rame. Zevnula je i duboko je uzdahnula.

Poljubio sam joj celo, povukavsi joj kapak usnama. Osmehnuo sam se grleno nasmejala kao malo dete. Brzo me je poljubila i obujmila mi dlanom obraz.

-Kazi mi - naglo je rekla, zaskiljivsi. -zasto si bio u Santa Monici?

-Zasto bi smo sada razgovarali o tome kada se sutra neces secati? - pitao sam je, provukavsi prste kroz njenu kosu.

Prodorno me je pogledala, ozbiljno, mada meko.

-Mozda bi i bilo bolje da se ne secam? - podozrivo je promrmljala.

Presao sam prstom preko njene pune donje usne, povukavsi je zubima.

-"Souci se sa svojim najdubljim strahom." - prosaputao sam na njenim usnama. -"Posle toga, strah gubi snagu. Nestaje i osnovni strah - strah od slobode."

Napregnuto sam pogledao njene oci - koje su bile mracne i hladne - mrak i hladnoca koje je osecala.

-"Najzad si slobodan." - promumlao sam, osmehnuvsi se.

Oci koje su izgledale kao da nista nije njihovo.

Duboko sam uzdahnuo i privukao sam je sebi, obavivsi ruke oko nje. Zato sto nisam mogao da piljim u njene oci - njene oci koje su bile moje.

-Dzim Morison. - promrmljala je.

Nisam mogao da ne pokusam da pronadjem dno u bezdanima mraka njenih ociju. Da joj pomognem, mada...

-Makenzi, sta sam ti ja? - pitao sam je.

Kada me je pogledala u njenim ocima nije bilo tuge bilo je samo... zestine i ponosa. Ponosa koji je vikao: Ne treba joj tvoja pomoc. Ne trebas joj ni ti.

-Ti si moja migrena. - brzo je rekla i naglo ustala. -Eto sta si.

Nagnula se kako bi uzela svoju majcu sa poda i navukla je.

-Zelis da znas sta si mi? - nabusito je pitala.

Izgleda da Makenzi i kada je pijana, sa mnom ne moze da bude srecna.

Zabacila je glavu i duboko je uzdahnula.

-Reci cu ti. - promrmljala je. -"...od pocetka vremena, jos kao dete, mislila sam da bol znaci ne biti voljen." - prosaputala je. -Da li znas, Edvardsone, sta znaci bol? - brzo je pitala, podigavsi obrve.

Klimnuo sam glavom, ustavsi.

-Znam, Makenzi. - priznao sam. -"Bol znaci da volim."