The Door(Croatian)

1. dio-Scream

1.dio-Scream

Ponovno,vrisak.Približila sam se jezivim metalnim vratima.Još jedan vrisak.Ruka mi se polako približavala ručki sve dok nije osjetila taj hladni metal na dlanu.Da ih otvorim ili da odem?Ne,nemam toliko hrabrosti da vidim što je iza tih vrata.
“Pomozi mi.“-nečiji glas je odjekivao u mojoj glavi.Okrenula sam se prema vratima odakle je zvuk dolazio.
“Otvori vrata...“-opet nečiji očajni glas u mojim mislima.Hladna ručka je ponovno bila u mojoj šaci.
“Hajde,otvori ih.“-nepoznati glas je govorio.Duboko sam uzdahnula i okrenula ručku.Polako sam otvorila vrata.Oči su mi se širom otvorile na prizor koji je stajao ispred mene.Moja majka,krvava i nepomićna,je ležala na stolu nasred mračne prostorije.Prestala sam disati od šoka ispred mene.Ne,ne,ne,sve se ponovno dešava.Onda sam primjetila crnu figuru kako izlazi iz mraka.
“Delilah,osvećujem tvoju majku.Jednog dana ćeš me naslijediti.“-otac je rekao,a onda pogledao u mamino beživotno tijelo na bijelom stolu prekrivenom njezinom krvlju.
Otvorila sam oči i u šoku brzo disala.Još jedna noćna mora o onim vratima.Znoj mi je curio niz čelo.Ako ne saznam što je iza tih vrata mislim da ću završiti u ludnici.Često imam noćne more o tome,a svaki put su drugačije.Moram razgovarati sa tatom jer ću stvarno poluditi.

"Tata!"-tražila sam oca po našoj skromnoj kući.Želim ga pitati sve u vezi one prostorije jer to više ne mogu tolerirati.
"Tu sam."-pozdravio me je kad sam ušla u kuhinju.Sjedi za stolom i jede omlet koji odlično miriše.Umirem od gladi.Usredotoči se Delilah!
"Trebam razgovarati s tobom."-ozbiljno sam ga pogledala.
"Dušo,razgovarat ćemo kad se vratim sa puta,u žurbi sam."-digao se sa stolice i krenuo prema van,ali sam ga zaustavila.
"Kakav put tata?"-zbunjeno sam ga upitala.
"Nisam ti rekao?Idem na poslovni put i neće me biti pet dana."-zgrabio je torbu i otvorio vrata.
"Ali..."-prekinuo me je.
"Čuvaj Aragona i budi dobra,uredu?"-poljubio me je u obraz i zalupio vrata.Ponekad ga stvarno želim udariti.
"Aragon!"-zazviždala sam.Moj pas se sjurio niz stepenice sav sretan.
"Hej mali!Idemo doručkovati."-hodao je zamnom.Aragon je crni doberman.Tata ga je kupio za "čuvara" kuće nakon mamine smrti,ali sam ga ja razmazila.Izgleda opasno,ali je zapravo velika maza.
Obadvoje smo počeli jesti.Napokon je subota,pa ne idem u školu.Imam vremena da smislim kada ću i kako otvoriti vrata.Ne mogu čekati oca da se vrati jer ću poluditi do tada.Ključ je s tatom,ali bi trebao postojati rezervni negdje u kući.Ali gdje?Imam četiri dana da ga nađem.

"Onda,gdje misliš da se nalazi ključ?"-upitao me je.Poslije doručka sam odlučila prošetati Aragona,pa nam se Toby pridružio.
"Pa trebao bi biti negdje u tatinoj sobi.Tamo drži sve svoje stvari."-slegnula sam ramenima.U tatinoj sobi ima puno ladica i ormara.Ključ bi trebao biti tu negdje.
"Aha...Znaš li kako izgleda?"-kimnula sam glavom.Izgleda kao običan stari ključ.
"Želiš da budem s tobom?"-zabrinuto me je gledao.Aragon mi je hodao uz nogu i njuškao travu.
"Mislim da ovo trebam sama napraviti."-blago sam se nasmijala iako mi nije do smijanja.
"Samo ti želim pomoći.Ne želim da nastradaš."-zabrinutost mu se čula u glasu.
"Toby,bit ću uredu.Plus,imam opakog psa čuvara samnom,jelda?"-našalila sam se i pogledala u nespretnog Aragona koji je režao na neku mačku iz daljine.
"Nazovi me bude li nešto,ok?"- nisam ga uspjela oraspoložiti.
"Ok."-izdahnula sam od napora koji slijedi.

Poslije šetnje sam otišla kući i odmah se bacila na traženje tatinog rezervnog ključa jer je drugi ključ s njim na putu.Soba mu je poprilično velika.Ima puno knjiga i stvari u njoj što mi otežava potragu.Aragon je njuškao po velikom krevetu dok sam ja razmišljala odakle da počnem.Duboko sam uzdahnula i izdahnula te odlučila sa ladicama do kreveta.Ništa,obični papiri koji su vezan uz njegov posao.Aragon je zalajao što me je prestrašilo.Glava mu je bila ispod kreveta i izgledalo je kao da želi nešto iskopati.Brzo sam došla do njega i kleknula te zavukla ruku pod krevet.Izvadila sam poveću smeđu kutiju.Aragon je režao i gledao u nju.
Polako sam je otvorila.Hrpa slika moje majke i mene.Malen osmijeh mi je pobjegao na licu kad sam vidila sliku nje kako mene drži u naručju.To je uslikano kad sam imala svega dvije godine.Nedostaje mi,jako.Prelistam par običnih obiteljskih slika i zastanem na jednoj.Dječak od otprilike petnaest godina je stajao u šumi.Izgledao je preplašeno,kao da je vidio duha.Kosa mu je tamno smeđa,a najviše su me iznenadile njegove oči.Nemaju zjenica,sive,kao da je nekakva magla u njima.Tko je on i zašto moj otac ima njegovu sliku?Možda ima tajni talent za photoshop.Delilah,nije vrijeme za šale.
Sliku dječaka sam smotala i spremila u džep.Možda mi zatreba.Prelistala sam još par slika nepoznatih ljudi koji su imali oči kao i onaj dječak.Sve me ovo stvarno zbunjuje.Naišla sam na sliku svoje majke u šumi.Na onaj dan kad su je našli mrtvu.Ležala je na tlu sa lokvom krvi oko nje.Zgrozila sam se na prizor i prekrila usta rukom.Zašto ima ovu sliku?Zar želi da se potpuno uništi?Slijedile su još par slika sa mjesta ubojsva majke.Nije više bilo slika pa sam ih vratila i pogledala u malenu škrinju do njih u kutiji.Pogled mi se susreo sa Aragonovim zbunjenim pogledom.Sjedio je do mene i gledao što radim.Uzela sam malenu drvenu škrinjicu u ruke i otvorila je.Pogodak.Ključ je stajao na crvenom jastučiću.Uzela sam ga i stavila u džep.
"Bravo mali,idemo sad."-podragala sam Arija po glavi i vratila kutiju ispod kreveta.Ari se sjurio niz stepenice.Nestao mi je iz vidika,ali sam čula kako laje.Što mu je?Potrčala sam za njim.Grebao je na metalna vrata i lajao.
"Ari!Ne!"-viknula sam i povukla ga sa vrata.
"Ne smiješ to raditi!"-zacvilio je kad sam ga ukorila.Nikada se nije približavao tim vratima,zašto je sada?
"Uredu je,samo me nemoj tako strašiti."-podragala sam ga.Često pričam sa Arijem kad sam sama kući.On je frend koji mi nikada odgovori,ali sve sluša.Nešto je osjetio iza tih vrata.Nešto što me jako plaši. Večeras ću ih napokon otvoriti i dobiti odgovore na svoja pitanja.
"Našla sam ključ."
"Stvarno?Gdje je bio?"-čujem Tobyev uzbuđeni glas preko mobitela.Odlučila sam ga nazvati jer mi je dosadno.
"Ispod tatinog kreveta u nekakvoj kutiji.Aragon mi je pomogao."-jela sam čips i govorila.Zašto jedem čips?Pokušavam da ne mislim o vratima,ali mi očito ne uspijeva.
"Aha...Onda?Kad ćeš ih napokon otvoriti?"
"Večeras...sa Arijem."-potapšala sam ga po glavi.Sjedim na kauču,a Ari je pokraj mene sa glavom na mojoj nozi.
"Čuvaj se,ok?Ponesi nož za svaki slučaj."-ponovno zabrinutost u njegovom glasu.Mrzim kad je zabrinut za mene.Većini cura bi to bilo slatko,ali ja ne želim da cijelo vrijeme misli da će mi se nešto loše desiti.Kada razmislim,ja sam kriva što se brine.Možda mu nisam trebala sve ispričati...
"Ma ne brini,Ari je samnom i ako se išta desi,a neće,zvat ću tebe prvoga,ok?"-čujem kako izdiše.
"Ok.Moram ići,idem van sa Antonyem."-zvučao je opuštenije.
"Ajde,zabavi se i prebij tog konja u pokeru."-pojela sam zadnji komadić čipsa.Volim sve Tobyeve prijatelje osim Antonya.Jednostavno se ja i on nikada nismo slagali.Možda zato što je ženskaroš,a ja mrzim ženskaroše,a on mrzi cure koje mrze ženskaroše.Uh,koja rečenica.
"Pokušat ću."-s tim se veza prekinula.Ahh,što da sada radim?
Nekakav zvuk me je natjerao da otvorim oči.Sve je mračno i jedva išta vidim.Koliko je sati?Jedva sam pronašla mobitel i uključila svjetlo.Jedan sat i deset minuta ujutro.Čitala sam neku knjigu i zaspala.Barem sam nekako ubila vrijeme.Razgledala sam okolo sa svijetlom mobitela.Gdje je Aragon?Brzo sam upalila svjetlo u dnevnom boravku i bolje pogledala okolo.Nema ga.
"Ari!"-pozvala sam ga,a zauzvrat sam čula kako laje.Upalila sam sva svjetla hodajući do Arija.Ne želim da hodam u mraku i spotaknem se negdje kao u horror filmovima.Uhh,uvijek se to desi.Pronašla sam Arija kako mirno sjedi ispred metalnih vrata i gleda u njih.
"Ari,hajde.Dođi."-rekla sam.Pogledao me je na tren,pa vratio pogled na vrata.Ovo je užasno jezivo.Jeli to samo ja mislim da moj pas želi da ih otvorim?Otišla sam u kuhinju po nož,baš onako kako je Toby rekao,i uzela najoštriji i najveći.Kad sam se vratila Ari je još uvijek mirno sjedio ispred vrata.Sve je tako tiho što mi još više nabija nervozu.Prišla sam vratima.Ari i ja smo razmijenili poglede,a onda sam posegnula u džep za ključem.Ruke su mi se tresle i jedva sam stavila ključ u bravu.Okrenula sam ga,nakon čega se čuo kratak 'klik' i vrata sam polagano otvorila.
***
Bok ljudi.Sorry što prvi dio i uvod nisu baš veliki,ali obećajem vam da će sljedeći dijelovi biti puno duži.Znači,evo i prvog nastavka.Nadam se da je zanimljiv i da vam se sviđa.Da,ovo je fanfiction.Neću vam reći o kome jer će te uskoro sve saznati.Sljedeći nastavak će vas sigurno bar malo iznenaditi.Ostavite duže komentare i recite što mislite tko ili što je iza vrata i što mislite da će se desiti.
Love ya all,bye