"Šta se dešava s tobom i Smolovom? Ne odvaja se od tebe", Danil ljubomorno upita, na šta uzdahnem. Ne podnosim ovakvo ponašanje.
"Ja se ne sećam da smo ti i ja zajedno, pa da moram da ti polažem račune. I milion puta sam ti već objasnila da mi je Feđa najbolji prijatelj", posmatra me zbunjeno, iznenađen mojim tonom.
Nije on jedini, koji je neraspoložen. Kao da meni ne ide na živce što me Feđa čuva kao pod staklenim zvonom poslednjih dana. I kao da mi ne ide na živce to što sve češće mislim na onaj poljubac. Mozak se poigrava sa mnom.
"Svako jutro te dovozi na posao. Obavezno dolazi da te izvede na pauzu za ručak. Čak je tu i da te pokupi, kad završiš s poslom. Bio ti je najbolji prijatelj i pre, pa nije provodio ovoliko vremena ovde."
"Pokušava da me zaštiti", iako nisam sigurna od čega tačno. Prošle su već dve sedmice otkako je Gleb dolazio, ali Feđa me još uvek ne pušta da maknem igde bez njega.
"Ima li ovo kakve veze s posetom Faraona?", odakle on zna za to?
"Faraon dolazio u našu bolnicu? A-a, nema šanse", napravim se luda, jer niko ovde ne zna za našu vezu. Najbolje bi bilo da tako i ostane.
"Lidija mi je rekla da je dolazio da razgovara s tobom i da si ga primila u ordinaciju", tu kravu ću definitivno oterati sa svog odelenja. Previše trača.
"Ne znam o čemu pričaš, Danil. I prestani da me ispituješ. Imam milion problema i bez tebe", pođem nazad ka svojoj ordinaciji, ali mi on to ne dozvoli.
"U tome i jeste stvar, Tina. Imaš probleme, ali meni ništa ne govoriš. Želim da znam kad te nešto muči."
"Danil, za slučaj da nisi čuo, ponoviću još jednom. Nismo zajedno. Nikad nećemo ni biti", Feđa je bio u pravu. Ne bih mogla da budem s njim. Okej je za druženje, ali ne osećam ništa kad sam s njim.
"Smolov, znači?"
"Aman, shvati već jednom. Feđa mi je samo najbolji prijatelj. On nema apsolutno nikakve veze s mojim ljubavnim životom", sem što ne mogu da prestanem da mislim na osećaj njegovih usana na mojima.
•Feđa's pov•
"Nisam video Danila", primetim dok polako skrećem ka svojoj ulici. O da, otkako se sve ovo desilo spava kod mene.
"Nećeš ga više ni videti", kaže nezainteresovano, zbog čega je iznenađeno pogledam.
"Šta se desilo?", upitam dok parkiram pred svoju zgradu.
"Shvatila sam da si u pravu. Ne treba mi on u životu", osmeh zablista na mom licu, jer je ženskaroša napokon neka odbila.
"I da, da te obavestim, pre nego što zaboravim. Sutra se vraćam u svoj stan."
"Nema šanse. Ostaješ kod mene do daljnjeg", o tome uopšte nema potrebe da se raspravlja. Njen stan nije bezbedan.
"Slušaj me sad dobro, Smolov. Odrasla sam osoba i mogu sama da se brinem o sebi. Kao što već rekoh, sutra se vraćam kući. Nije bilo pitanje i nisam tražila tvoje mišljenje, samo sam te obavestila", ne dozvoli mi da se usprotivim i prosto napusti moj auto, ostavivši me da zbunjeno gledam za njom. Šta je ovo bilo?
"Sve okej?", upitam je zabrinuto, nakon što je sustignem pred ulaznim vratima.
"Odlučila sam da u petak posle posla odem za Saratov. Nisam videla Nataliju i Borisa mesecima unazad", iznenadi me odlukom, jer obično moram da je teram da ide za Saratov.
"Pokupiću te posle posla, pa ćemo zajedno", ponudim, ali me ona odbije.
"Već sam kupila kartu, tako da ću avionom. Nemam živaca da putujem jedanaest sati. A i ako odemo zajedno, ponovo će svi da nas smaraju", za to je u pravu.
Mama me zove svaki drugi dan i svaki put mi postavi milion i jedno pitanje o Tini. Toliko je srećna da me strah da ću joj slomiti srce kad joj budem rekao da smo raskinuli.
"U redu. Kad se vraćaš?"
"U nedelju uveče. I da mogu da ostanem duže, mislim da neću želeti. Znaš kako su naporni, svaki put kad dođem", znam. Isti su kao i moji roditelji. Oboje smo jedinci, pa je i njenim i mojim roditeljima bilo teško kad su saznali da ćemo otići za Moskvu.
Moji su se još nekako i pripremili na to da me neće tako često viđati, ali Tinini nisu. Mislim da joj nikad ne bi dozvolili da napusti Saratov, da su znali koliko će je slabo viđati.
"Tina, ti si im sve na svetu, a nemaju priliku da te viđaju. I ja bih verovatno bio takav da nemam priliku da te viđam svaki dan", iskreno kažem, svestan koliko bi mi život bio glup da nema nje u njemu.
"Ti si iovako naporan", isplazi mi se, kao malo dete, zbog čega se nasmejem.
"Ja naporan?", krenem da je golicam, jer znam da joj je to najveća slabost, a ona umire od smeha, dok pokušava da se odvoji od mene.
"Feđa...prestani...", kroz smeh me moli da prestanem, ali ja ne popustim.
"Molim te...", prestanem, ali se još uvek ne pomeram. Naslonjen sam laktovima na krevet, tako da je zarobljena mojim telom i ne može da makne. Pogled se zadrži malo duže na njenim usnama, nego što bi trebalo, pa se pomerim, puštajući je da ustane.
"Gladna sam", obavesti me, trgnuvši me pritom iz razmišljanja.
"Hoćeš da nam naručim nešto ili?", upitam, zaputivši se ka kuhinji.
"Ja bih specijalitet šefa kuhinje, ako može", osmehne se, na šta samo klimnem glavom, tražeći sastojke za makarone sa sirom, koje toliko voli. To je ujedno bilo i prvo što sam naučio da spremam, kad smo doselili u Moskvu. Ne živimo zajedno već nekoliko godina, ali i dalje ga obožava.
"Kako su blizanci?", upita radoznalo, jer ih odavno nije videla. I ja ih u poslednje vreme viđam samo na treninzima.
"Opičeni kao i uvek. Možemo ih pozvati na film, ako hoćeš."
"Bolje ne. Više volim kad sami imamo filmski maraton", osmehne mi se, pa ja bez mnogo razmišljanja odlučim da je poslušam i ne zovem nikoga. I ja više volim kad smo sami. I ta dva baksuza, kao uostalom i svi ostali, provedu vreme s nama zezajući nas kako smo dobar par.
Čini mi se da nikad neće razumeti da za mene ne postoji ništa iznad prijateljstva. Sve veze i vezice da se saberu, ne mogu mi biti važnije od prijateljstva s Tinom. Jedina je koja je bila uz mene i pre nego što sam postao poznat i koja je uz mene isključivo, jer joj je stalo.
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
Da li ste vi normalni? TWLG je dogurala do 90k pregleda i već je, skoro čitav mesec, prva u kategoriji Love 😍Zaista nisam sigurna kako mogu da vam se zahvalim za to 🙈💙
