Nevoljno otvorim oči, svestan da nam je ovo poslednji dan ovde. Sutra se vraćamo u Moskvu, a moja osećanja prema njoj su, uprkos svom mom trudu, jača nego što su bila kad smo dolazili. No još uvek joj nisam rekao ništa o tome. Previše me strah njene reakcije.
Nateram se da ustanem, pa s odećom u ruci krenem ka kupatilu. Zbunim se kad u dnevnoj zateknem Tinu kako razgovara telefonom. Deluje nenaspavano, što je, pretpostavljam, posledica događaja s Ljevom.
Uvek sam se divio tome s kolikom se ljubavlju posvećuje svom poslu i pacijentima. Ima ogromno srce, koje je često uvali u nevolju, jer ne želi da se pomiri s činjenicom da ne može svima ispuniti svaku želju. Vremenom je to počela da prihvata, ali ne i kad je Ljev u pitanju.
Sećam se kako mi je, nakon njihove prve terapije, pričala o njemu i njegovom životu uz suze. Ni pre, ni posle toga je nikad nisam video da plače zbog nekog od pacijenata.
Osmehne mi se kad primeti da je posmatram, pa se okrene vrativši svu svoju pažnju na poziv. Nastavim ka kupatilu, shvativši da je trenutno previše zauzeta.
Nakon što se spremim za poslednji dan u gradu, vratim se u dnevnu, gde ona još uvek priča s nekim.
"Obećavam ti, Ljev, videćemo se u ponedeljak. Zar zaista misliš da bih nakon svega mogla da zaboravim na tebe?", ponaša se prema njemu kao prema mlađem bratu, što me od početka oduševljava.
Nikad u životu nije koristila prijateljstvo sa mnom i činjenicu da sam poznat kako bi se nekome dopala ili kako bi s nekim popravila odnos. Ne, pre nego što je upoznala njega. Pa čak i tad je to bilo samo da ga nasmeje.
"Ne brini, to je već sređeno. Znaš da uvek možeš da računaš na mene, zar ne?", blago se osmehne, jer se očito sve vratilo u normalu.
Sem nas dvoje.
"Kako je?", upitam je znatiželjno nakon što prekine poziv, pa mi uz osmeh odgovori kako joj je zvučao raspoloženo, što je naravno odlična vest.
"Samo... Trebaće mi tvoj dres", pogleda me molećivo, a ja se nasmejem svestan za koga joj je potreban.
"Je l' treba i da ga potpišem ili može da prođe i bez potpisa?", upitam uz kez, na šta ona samo slegne ramenima.
"Kakvi su nam planovi za danas?", po prvi put otkako smo ovde, pita me za plan. Mogu da primetim kako uz oklevanje posmatra vrata, kao da nije sigurna da želi da izađe iz sobe.
"Obzirom da nam je poslednji dan ovde, voleo bih da ga provedemo u centru. Dovoljno smo se nahodali ovih dana, zar ne misliš?", osmehne se i klimne glavom, najednom spremna da napusti hotel.
Biće ovo dug dan.
•Tina's pov•
"Nedostajaće mi ovaj grad", sa primetnom setom prelazim pogledom preko grada, koji je bio moja prva ljubav. Nije mi prvi put ovde, ali je prvi put da se sećam i po mnogo čemu će ostati upamćen, to je sigurno.
"Vratićemo se, ne brini", Feđa mi namigne, no i kod njega primetim određenu tugu. Pretpostavljam da je i njemu žao što se vraćamo u Moskvu.
Iako nisam spavala celu noć, što zbog Ljeva, što zbog činjenice da se vraćamo kući, ovo mesto mi daje dovoljno energije da poželim da još malo istražujem. No obzirom da poznajem Feđu, od toga nema ništa.
Srce mi se slama zbog toga što moram da napustim ovaj grad, ali sam s druge strane srećna što ću se vratiti sopstvenom životu. Mada više nisam sigurna da želim da se vratim u svoj stan.
"Ne brojim više koliko sam puta bio ovde, ali nikad ranije nisam osetio ovakvu konekciju s mestom. Hvala ti na tome", osmehne mi se, a ja budem zadovoljna što sam bar malo svoje ljubavi prema Italiji i Rimu uspela da prenesem na njega.
"Šta je ostavilo najveći utisak na tebe?", želim da čujem iskren odgovor.
Par trenutaka me posmatra kao da razmišlja šta da kaže, a onda napokon progovori.
"Ostia, definitivno. Na tebe?", nasmejem se, jer me to pita, a sigurna sam da već zna odgovor na to pitanje.
"Zar nije očigledno? Poslednje trenutke našeg boravka želim da provedem baš ovde, ispred Koloseuma, jer mislim da nikad neću moći da ga se nagledam."
Bila sam zaljubljena pre dolaska, a sad sam u potpunosti odlepila od ljubavi.
"Znaš, Tina, bio sam ozbiljan kad sam ti rekao da si osmo svetsko čudo. Ne poznajem nikoga i blizu sličnog tebi, a znaš i sama da poznajem i previše ljudi", svesno ili nesvesno ponovo nas je vratio na temu našeg odnosa, koji se očito previše promenio.
"Moram da ti priznam nešto", kao osobi, koja se trudi da uvek bude iskrena, činjenica da sam mu kopala po telefonu, mi nabija osećaj krivice, koji sam uvek mrzela.
Ćutke klimne glavom, kao znak da nastavim.
"Juče, kad si mi pozajmio svoj telefon, stigla ti je poruka od Alekseja. Umesto da je izignorišem, ja sam ušla u vaš čet. Kapiram da nisi želeo da znam neke stvari, pa mi je stvarno žao zbog toga", na trenutak me pogleda širom raširenih očiju, a onda, kad shvati da sam još uvek tu, uzdahne.
"Znači, znaš?", ne volim ove situacije, kad ne mogu da ga pročitam. Retke su, ali me uvek zateknu kad im se najmanje nadam.
"Znam. A želim da i ti znaš nešto", privučem njegovu pažnju na sebe, svesna da je do ovog razgovora pre ili kasnije moralo doći.
"Ne planiram da pobegnem. Ne nakon što sam uspela da preživim Larisu i sve ostale devojke s kojima si izlazio. Ne nakon što sam shvatila da ni meni samo prijateljstvo više nije dovoljno", osmeh počinje da se formira na njegovom licu, dok me posmatra.
"Godinama to nisam shvatala, ali volim te, Feđa", s određenom dozom treme mu priznam, iako shvatam da za bilo kakvom tremom nema potrebe.
Spusti svoje usne na moje, spajajući ih u jedan dug poljubac, dok me rukama privlači u svoje naručje.
"Я тоже тебя люблю", prošapuće, nakon što se razdvojimo u nedostatku vazduha, izazvavši na taj način leptiriće u mom stomaku.
"A šta ćemo s njih četvoro?", setim se naših laži, koje su polako počele da se ostvaruju.
"Daćemo im ono što žele."
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
Isuviše mi se spava da bih čekala ponoć, tako da deo ide ranije 🙈 Jeste li srećni što su napokon priznali i jedno drugom šta osećaju? 😂
Takođe, volela bih da pogledate i Dekameron, danas sam objavila novi deo 💙
