"Nema govora", dam joj do znanja da je neću ostaviti samu, sad kad je napustila bolnicu.
"Ali ne želim da ti smetam", ponovo ona po istom.
"Aman, ženska glavo, kako ti možeš da mi smetaš?", frustrirano uzdahnem, jer je tvrdoglavija nego inače.
Falilo mi je to.
"U redu, kad si već navalio. Nisi govorio mojima, zar ne?", tiše upita, očito zabrinuta zbog mog odgovora.
"Nisam, ne brini. Rekao sam da si zatrpana poslom, a i da ti se telefon pokvario, pa ne znaš gde udaraš", objasnim joj, na šta se nasmeje.
"Pa ja tebe obožavam. A šta bi bilo da sam ostala duže u komi?", ne sviđa mi se to njeno hipotetičko pitanje.
"Nisam razmišljao na taj način. Mislio sam samo na to kako jedva čekam da se probudiš. Da je sve pošlo kako ne treba, onda bih im verovatno rekao istinu", odgovorim, dok rukom nervozno prolazim kroz kosu.
Uopšte ne želim da razmišljam šta je sve moglo da se desi, šta je sve moglo da pođe naopako, zbog one večeri.
"Siguran si da ti neću smetati? Šta ako ona plavuša naleti u želji da te vidi?", grize usnu dok me posmatra, a meni nestane vazduha.
Zašto je jebeno morala da je se seti?
"Neće, ne brini. Mislim da sam joj bio dovoljno jasan", nastavim da pakujem njene stvari u veliki kofer, trudeći se da izbegnem daljnju priču o Larisi. Ali ne bi ona bila Tina, kad bi me tek tako pustila da se izvučem.
Privuče me u snažan zagrljaj, pa kaže kako je sve u redu, dok meni srce lupa kao nenormalno. Nadam se da ga ne čuje.
"Ništa nije u redu, Tina. Shvataš da si mogla da pogineš? Sve zbog toga što ja nisam ispoštovao obećanje, koje sam ti dao", dok je bila u komi, trudio sam se da ne razmišljam u tom smeru da bih mogao da budem uz nju, no sad kad je sve prošlo ne mogu više da skrećem misli s toga.
Istina je da sam mogao da ostanem bez nje, zbog svoje gluposti. Nije tako lako nositi se s tom činjenicom.
"Feđa, u redu je. Ne želim da kriviš sebe, jer to nikako ne može da bude tvoja krivica. Kriva sam isključivo ja, jer sam sela za volan, iako sam pre toga pila i iako mi je Aleksej nudio da me odveze, i jer nisam bila skoncentrisana na vožnju, već su mi misli lutale. Ti nikako ne možeš da budeš odgovoran za takvo nešto", polako govori, dok me gleda pravo u oči.
Upoznat sam već sa svim tim psihološkim cakama, koje inače koristi na pacijentima. I inače mrzim kad ih upotrebljava na meni, ali trenutno mi tako treba da osetim olakšanje, jer imam utisak da će me ovaj osećaj krivice pojesti u celosti.
Kad shvati u kakvoj se poziciji nalazimo, odmakne se od mene uz blagi osmeh, pa se izvali na krevet, jer je zbog gipsa pošteđena pakovanja. Mislim da mi teže pada to što mi sve vreme komanduje, nego što moram da kopam po njenom ormaru.
"Znaš šta, gospođice, nastaviš li da mi šefuješ, završićeš kod mene bez kofera, pa da vidim onda šta ćeš", isplazim joj se, na šta prevrne očima, pa ode u dnevnu, ostavivši me da joj na miru spakujem stvari.
Strah me kako će njen boravak kod mene izgledati, sad kad kapiram da s moje strane postoji nešto više. Bolje i da ne razmišljam o tome.
•Tina's pov•
"Hej, mislim da mi treba pomoć", već osećam da sam crvena kao rak, jer me je nekako blam što ovo moram da tražim od njega.
"Reci", prebaci svoj pogled sa igrice na mene, a ja imam utisak da ću zamucati, ako progovorim.
"Ne mogu da skinem duks", ne mogu da verujem da sam ovo morala da kažem.
Jebena ključna kost, koja mi je ostavila samo levu ruku na raspolaganju. Kako bi tačno trebalo da funkcionišem samostalno samo s levom rukom?
"Priđi", u sekundi se iz ležećeg položaja, prebaci u sedeći, spreman da mi pomogne.
Poslednji put je ovo morao da radi u srednjoj školi, ali ne sećam se da mi je tad bilo ovako neprijatno. I tad mi je desna ruka bila u gipsu, ali nisam želela da zbog toga propustim školsku ekskurziju. Morao je da izigrava moju desnu ruku celih deset dana.
"Podigni ruku", blago izgovori, pa ga poslušam. Podignem levu ruku, dok on povlači duks, koji je ionako nekad davno bio njegov, ka gore. Uspe da ga svuče s mene, pa ostanem samo u brusu pred njim.
Dođavola.
Šmugnem u sobu, tražeći majicu, koju sam htela da obučem, jer je u njegovom stanu nenormalno toplo. Nakon što je nađem, vratim se u dnevnu, iako me je još uvek blam. Šta da radim, kad ne postoji drugi način.
"Kako me ovo sve podseća na Soči. I tad sam morao da te oblačim", komentariše kroz smeh, dok mi navlači majicu, koju sam mu dala.
"I meni je to palo na pamet. Mogu misliti koliko ti je to sve bilo naporno i koliko su te momci zezali zbog toga", bila sam mu nenormalno zahvalna na tome, jer sam shvatala koliko mu je to neprijatnosti moralo izazvati.
"Zapravo, Tina, niko me nije zezao. Više su mi zavideli."
"Zašto zavideli?", upitam zbunjeno, jer ne vidim kako je iko mogao da mu zavidi što je morao da mi izigrava slugu celu ekskurziju. Bili smo polednja godina srednje i sigurna sam da je više želeo da provede svoje vreme nekako drugačije.
"Jer su apsolutni svi želeli da te skinu, a samo sam ja imao tu mogućnost", naježim se na njegov dah na svom vratu, pa se izmaknem, čim shvatim da je završio s navlačenjem moje majice.
"Gladna sam", iskoristim foru, koju koristim ceo svoj život. Kad god se nađem u neprijatnoj situaciji, prebacim fokus na hranu. Svaki put upali. No ono što me trenutno plaši je to što i on veoma dobro zna za tu foru.
"Hoćeš da naručim nešto ili da izigrivam tvog ličnog kuvara danas?", upita uz blistav osmeh, a ja odaberem drugu opciju. Na taj način će zaglaviti u kuhinji i nema teorije da se vratimo na ono od malopre.
"Shvatam, vaše kraljevsko visočanstvo. Vaša reč je za mene zapovest. Bacam se na izvrženje iste", namigne mi, pa se zaputi u kuhinju, ostavivši me da se smejem.
Kako ja njega da ne volim, nakon svega?
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
Ta sreća, taj smeh 😍💙
Eh sad kreću muke 😅
Inače, želela sam da vas pitam koga biste voleli da vidite u narednoj knjizi kao glavnog muškog lika? 🙈
Istina, trenutno radim na jednoj knjizi, koja mi već dugo stoji u draftu, ali videćemo da li ću uspeti da je završim, jer se s mojom inspiracijom nikad ne zna 😅
