Gospodin Savršeni ✅

•12•

"Da li u ovom gradu postoji ijedan drugi klub pored Spejsa?", upitam frustrirano, nakon što vidim da parkira ispred svog omiljenog kluba.

"Postoje mnogi, ali dobro znaš da volim ovo mesto više nego ijedno drugo", znam, a znam i zašto.

Baš zbog tog razloga, zbog kog on ovo mesto voli više nego ijedno drugo, ja ga mrzim. A pre mi nije smetalo.

"Jesu momci već unutra?", postavljam milion pitanja, svesna da će me u jednom momentu sigurno pitati zašto me onoliko čekao.

Nije mi problem da mu kažem da sam razgovarala s Danilom, ali bi mi bio ogroman problem kad bih morala da mu prepričam taj razgovor. Čuo bi stvari, koje ne želim da čuje.

"Odavno. Svi su se obradovali, kad su čuli da dolaziš", kaže mi uz osmeh, koji mu uzvratim. Mnogi ne mogu da razumeju, kako mogu toliko vremena da provedem sa isključivo muškom ekipom, bez ijedne jedine devojke.

Ne shvataju koliko je to zapravo lakše. Nema stalne drame, koju devojke vole da prave, i nema površnih priča. Koeficijent inteligencije mi opadne svaki put kad razgovaram s nekom Feđinom devojkom. Pitam se da li te devojke imaju ikakav viši cilj u životu, ili im je životna želja da se zauvek vucaraju sa fudbalerima.

Ekipica s kojom se ja družim je okej, ali upoznala sam dovoljno fudbalera u svom životu da mogu da kažem da ih poznajem. I uopšte mi se ne sviđaju.

"Hej, momci", pozdravim se sa ekipom, nakon što se nađemo u separeu.

Blizanci me propisno izgrle, što automatski izmami osmeh na moje lice.

"Zar sam vam toliko nedostajala?", upitam kroz smeh, a oni potvrde.

"I više nego što misliš. Počeli smo da verujemo u to da te Feđa namerno krije od nas", Aleksej mi objasni, zbog čega prasnem u smeh. Okrenem se ka Feđi, zabavljeno ga posmatrajući.

"A što bi me krio?"

"Jer ne želi da te deli i sa kim", uozbiljim se, još uvek ne skidajući pogled sa Feđe. Par trenutaka posmatramo jedno drugo, pre nego što se Dima i Vlad pojave.

"Nisam te video sto godina", Vlad me privuče u zagrljaj, dok ga Dima gura, kako bi se i on pozdravio.

Možda je i bolje što sam poslušala Feđu i odložila put za Saratov za iduću sedmicu. Jeste da je mama bila razočarana, ali ovo nije ni prvi ni poslednji put da otkažem u poslednjem trenutku. Već je i navikla.

"I meni je drago što sam ovde."

•Feđa's pov•

Posmatram kako se Tina i Aleksej glupiraju na podijumu i nikako mi se ne sviđa ono što osećam u ovom trenutku.

"Što je gledaš tako?", Dima me zbunjeno upita, a ja ustanem, izbegavajući da dam odgovor na to pitanje. Istina je da ni sam ne znam šta bih rekao.

"Odoh po piće. Hoćete da vam šta donesem?", momci kažu da su sasvim okej, pa krenem ka šanku ne bih li sebi naručio nešto žestoko. Osećam da će mi trebati.

Smestim se na isto mesto, kao i prošli petak, dok čekam da me šanker usluži, pa prevrnem očima kad ponovo ugledam Larisu. Spamovala me je porukama i pozivima celu sedmicu, a ja sam je sve vreme kulirao.

"Ne javljaš se", primeti, pa se smesti na stolicu pored moje. E samo mi je još i ona falila danas.

Pogledom potražim Tinu, pa se ukočim kad je zateknem kako pleše na neku sporu pesmu sa Ljošom. Ruke su joj na njegovim ramenima, a on je svoje spustio na njen struk. Zašto ovoliko ludim zbog ove slike?