"Kad će ti dosaditi?", Feđa me smoreno upita, nakon što ga obavestim o svojim današnjim planovima.
"Mogu ja i sama, ako se tebi ne ide, ne brini. A i sigurna sam da ti ne treba jezik da bi smuvao neku. Bar ne italijanski", osmehnem mu se, aludirajući na obilazak Anđeoske tvrđave i devojku, koja mu se sve vreme nabacivala.
"Možeš samo da sanjaš da ću te pustiti samu. Idemo zajedno, mada nikako ne kapiram zašto pored ovako lepog centra, moramo da idemo na obalu", ponovo kuka, jer sam mu objasnila da nam do Ostie treba pola sata. Trebalo je da ćutim.
"Znaš šta, Smolov, sve više razumem Sjomina, majke mi. Ako si ovako lenj i na terenu, onda me i ne čudi što te stalno kritikuje", zenice mu se prošire od šoka, jer ovo nikako nije očekivao. Naravno da ne mislim to, ali i previše volim da se šalim na njegov račun.
"Nemoguća si poslednjih dana", prevrne očima, nakon što se nasmejem, pa krene ka kupatilu ne bi li se spremio za današnji obilazak.
Samo što je ušao u kupatilo, a telefon mu se već oglasi. Svakim danom sve više visi na telefonu, iako nam je ostalo još svega par dana, pre nego što budemo morali da se vratimo u Moskvu. Ne plaši me toliko Moskva, koliko me zapravo plaši susret s našim roditeljima. Nemam pojma kako ćemo se izvući iz ovoga.
Pošto obaveštenja ne staju, zaključim da je nešto hitno, pa dohvatim njegov telefon sa noćnog stočića.
Aleksej.
Otključam telefon, pa uđem u njihov čet, odjednom veoma zainteresovana da vidim o čemu je reč.
Дурак
Трус
Почему ты ей уже не сказал?
Posmatram poruke i sad sam još zbunjenija. Šta je trebalo da mi kaže? I zašto je Ljoša toliko ljut zbog toga što mi već nije rekao?
Krenem ka gore, želeći da pročitam i Feđine poruke, ali začujem vrata, pa spustim telefon na noćni stočić, savladavši svoju radoznalost.
Moram da saznam šta je to trebalo da mi kaže.
•Feđa's pov•
"Zar nije divno?", Tina upita, dok oduševljeno prelazi pogledom preko ogromnog arheološkog lokaliteta, koji se veličanstveno pruža pred nama. No iako prizor oduzima dah, ja svoj pogled ne mogu da odvojim od nje.
Svaki put kad sam poželeo da joj kažem šta osećam, došao sam do jednog istog zaključka. Gleda me samo kao prijatelja.
Nisam spreman da je izgubim.
"Savršeno", kažem kratko, dok još uvek pogledom skeniram nju. Zar je moje srce moralo da izabere baš nju?
Kako sam sebi ovo dopustio?
Zvuk mog telefona prekine savršenu tišinu, koja je vladala među nama, pa vidim kako Tina prevrće očima zbog toga. Izluđuju je poruke i pozivi, koji mi stalno pristižu, i više se uopšte ne trudi da to sakrije. Ne mogu da je krivim, jer i meni sve više idu na živce.
Ugledam Aleksejevo ime na ekranu, pa shvatim da je bolje da mu se javim. Čak i da se ne javim sad, zvaće me sve dok mu se napokon ne budem javio, tako da nećemo imati mira, sve dok ne razgovaram s njim.
"Moram da se javim", izvinim se Tini, a ona uz još jedno prevrtanje očima odmahne glavom, i vrati svoj pogled na jedine preostale svedoke antičkog Rima.
"Reci", javim se kratko, jedva čekajući da se ovaj poziv završi. Osećam da polako ludim dok pokušavam da se nosim sa pritiskom, koji mi Aleksej nabija, s jedne strane i činjenicom da joj ne mogu reći istinu, s druge.
"Zar si sad počeo i da me ignorišeš?", upita ljuto, zbunivši me totalno.
"O čemu pričaš, Ljoh?"
"O tome što si pogledao moje poruke i nisi mi odgovorio ništa", ne bih rekao da mu je to bila namera, ali uspeo je samo još više da me zbuni.
"O kakvim porukama pričaš? Nisam dobio ništa", odmaknem se od Tine, ne želeći da privlačim njenu pažnju.
"Poslao sam ti poruku pre nekih sat vremena. Zar nisi video?", sad je i on zbunjen. Kažem mu da sačeka, pa uđem u inboks ne bih li proverio o čemu je reč, a onda se ukočim.
Ukoliko ja nisam video ove poruke, a očito su već ranije otvorene, to mi kao jedinu logičnu mogućnost ostavlja Tinu. Prestravljeno je posmatram, dok mi do mozga polako dolazi da je lako mogla da vidi i prethodne poruke i da sazna sve što krijem od nje.
"Feđa!", Aleksejev glas me trgne iz razmišljanja, pa se vratim pozivu.
"Izvini, ali moram da idem", prekinem poziv, ne davši mu priliku da išta više kaže, pa svoju pažnju ponovo usmerim na nju. Kako ja sad da budem siguran da ona ipak ništa ne zna?
Ako je pitam da li zna na šta je Aleksej mislio, i da ne zna, tražiće od mene da joj sve kažem, a na to nikako nisam spreman. Jedino što mi ostane je da se pravim da se ništa nije desilo i da se nadam da nije videla i moje poruke.
"Jesi napokon završio?", upita frustrirano, jer bi očito da nastavi sa razgledanjem, a zna kako bih reagovao da se odvoji od mene.
"Jesam i ne brini, ugasio sam telefon. Sad može da zove ko god želi, samo sam tvoj narednih par sati", vratim telefon u džep, pa krenem za njom ka statui Atisa, koju toliko želi da vidi.
Zaista moram da primetim da je istraživanje obavila odlično. Bila mi je savršen vodič ovih dana i video sam više nego svih prethodnih puta zajedno. Neverovatan je osećaj videti je kako se iskreno raduje svakom arhitektonskom delu ovde, dok većina sve ovo slika samo za instagram i druge društvene mreže.
"Ne mogu da verujem da ćemo uskoro morati kući", osmeh, koji ju je krasio svih ovih dana, nestane, a sreću zameni tuga.
"Doći ćemo ponovo, ne brini", dam joj obećanje, koje nisam siguran da li ću moći da ispunim. Trenuto nisam siguran ni da li ću imati najbolju prijateljicu za koji mesec.
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
Danas je Sjominu bio poslednji dan na klupi Lokomotiva 😅 U početku sam se tome radovala, ali sad kad vidim da su navijači Nikolića dočekali na nož, nisam više toliko srećna 🙈Jedino što ja želim tom klubu je uspeh, bez obzira na to ko im je trener 💙
Kako vam je prošao vikend? Kakvi su planovi za ovu sedmicu? 💙 Pored spremanja za prijemni, jedino čemu mogu da se radujem je nedelja, moj najdraži datum 😍
P.S. Pesma je genijalna i jedna od mojih omiljenih 😍👆
