"Zaista ne kapiram zašto se još uvek muvaš s njim. Lik te uopšte nije vredan", slušam novu kritiku na Danilov račun od strane mog najboljeg prijatelja.
Kao što Danil ne gotivi Feđu, jer ga smatra detinjastim i neodgovornim, tako i Feđa ne gotivi Danila, jer je previše dosadan. Ja zapravo mislim da su ljubomorni jedan na drugog, ali nikad to ne bi priznali. Pogotovo Feđa.
"A ko me je, po tvom mišljenju, onda vredan?", postavim mu pitanje, kojim obično i završavamo ovaj razgovor. Nikad nema odgovor.
"Da znaš ovaj put sam se spremio. I iako bih mogao sad da nabrajam, reći ću samo jedno ime - Gleb", izgovori ponosno, kao da je našao rešenje za sve moje probleme.
"Ma daj, Feđa, to je odavno puklo. Bilo je lepo dok je trajalo, ali oboje smo nastavili dalje", uozbiljim se, ne želeći da pričam o njemu.
Samo jednom sam poslušala Feđu i otišla na sastanak, koji mi je on namestio. I istina nisam se pokajala, jer je to ipak bila lepa veza, ali nije imala baš neku budućnost.
Kad spojite ultra popularnog repera, kog zna cela zemlja, i običnog psihijatra, koji devedeset odsto svog vremena poklanja pacijentima, ne može baš da uspe. Prosto smo shvatili da nemamo dovoljno vremena jedno za drugo i rastali smo se kao prijatelji. Ili je to barem ono što smo rekli Feđi.
"Ali, Tina, to je poslednji put da si mi delovala zaista srećno. I zar zaista možeš da porediš Danila sa Glebom?", namršti se i na samu pomisao na Danila. Zaista ne kapiram zašto toliko mrze jedan drugog.
"Ni ne pokušavam da ih poredim. Savršeno su različiti."
Danil je pouzdan i savršeno razume moj posao, jer i sam radi u bolnici. Treba mi neko na koga ću moći da računam i ko će imati vremena za mene.
"Kad već tako znaš sve o ljubavi, što sebi ne nađeš devojku?", prebacim priču s mog ljubavnog života, na njegov, jer znam koliko to mrzi.
"Dovoljna si mi ti da mi kidaš živce", isplazi mi se, onako dečije, iako smo u punom restoranu. Volim to što ga nikad nije briga da li će se obrukati. Radi sve što poželi, ma šta ko da misli.
"A šta ćeš kad se ja udam i dobijem klince? Nećeš valjda ceo život biti sam?", pogledam ga, znatiželjno iščekujući njegov odgovor.
"Veruj mi, neće tebe takvu niko da ženi. A i znaš i sama da niko ne bi mogao da isprati tvoj tempo", namigne mi, na šta prevrnem očima. Često daje ovakve komplimente.
"Baš ti hvala", ironično mu se obratim, pa se iskreno obradujem dolasku konobara. Prosto obožavam Amarenu i hranu ovde.
"Da sam znao koliko ćemo često dolaziti, nikad ti ne bih pokazao ovo mesto", kaže uz osmeh, dajući mi do znanja da mu je zapravo drago što smo tu.
"Onda nije trebalo ni ja tebi da pokažem Spejs", uzvratim istom merom, koristeći njegov omiljeni klub protiv njega.
"Ne diraj Spejs. To je svetinja", odreaguje, baš kako sam i mislila da hoće. Koliko je samo devojaka doveo kući iz tog istog Spejsa, i ne bio mu svetinja.
"Kako je na poslu? Imaš li neki zanimljiv slučaj?", upita veselo, zbog čega ga prostrelim pogledom. Hiljadu puta sam mu ponovila da moji pacijenti i njihove priče nisu zanimljivi.
"Zapravo, imam jedan težak slučaj. Volela bih da čujem tvoje mišljenje."
Uvek kad imam neki problematičan slučaj, s kojim ne znam šta i kako, on mi pomogne. Imamo sasvim različit pogled na stvari, pa mi valjda zato toliko prija njegova perspektiva.
"Naravno. Ali ako mi nađeš rešenje za moj problem", ponovo zatraži pomoć, iako sam mu već objasnila da mu ne mogu pomoći, jer je problem u njegovoj glavi, ni u čemu drugom.
"Feđa, ti nemaš nikakav problem. Samo treba da se opustiš i sve će se vratiti u normalu", dam mu savet, ali on baš i ne deluje zadovoljno.
"Nisam dao gol već pet utakmica", podigne glas, dajući mi do znanja koliki je to zapravo problem.
"Baš zato što se opterećuješ ga i nisi dao. Najviše golova si davao onda kad uopšte i nisi razmišljao o golovima, kad nisi razmišljao o fudbalu. Sećaš se situacije sa Kristinom?", iako ne želim da se sećam, moram da iskoristim tu situaciju kao primer da bi me napokon shvatio ozbiljno.
"Voleo bih da se ne sećam", sasvim je razumljivo što se mršti na sam pomen Kristine, kad uzmemo u obzir da je prošao pravi pakao, kad je izmislila da je trudna s njim. Bila su to duga tri meseca.
"Veruj mi ne želim ni ja da je se sećam, ali moramo. Koliko si golova dao tokom ta tri meseca?", postavim iduće pitanje, trudeći se da ga navedem, da i sam vidi istinu.
"Dvadesetak", kaže okvirno, kao da se ne seća tačnog broja. No ja dobro pamtim.
"Dvadeset i pet na dvadeset i dve utakmice. Najbolji prosek koji si imao u karijeri. A baš u periodu kad si razmišljao o privatnim problemima, a ne o fudbalu. Znači, samo se opusti", uputim mu jedan od onih osmeha, koje koristim u ordinaciji. Čudo jedno, koliko običan osmeh može da pomogne da se neka osoba oseti bolje.
"Hvala, Tina. Srce si. O čemu se radi?", stavi mi se na raspolaganje i ne mogu a da ne pomislim koliko sam srećna što ga imam u svom životu.
"Nasmeješ li se, okrenuću se i otići", pipretim mu, jer ga vrlo doro znam. Što je meni slučaj teži, to je njemu zanimljiviji i smešniji. Mada, ne mogu da ga krivim. I ja bih se verovatno smejala da sam na njegovom mestu.
"Obećavam, biću profesionalan", uozbilji se, što mi nikako ne ide uz njega. Taman što pođem da progovorim, telefon me prekine.
"Aleksej?", zbunjeno pročitam ime s ekrana, jer se s njim nisam čula odavno. Prihvatim video poziv, iako sam usred restorana.
"Izvini što ti prekidam pauzu za ručak, ali je l' taj kreten tu s tobom?", okrenem telefon ka Feđi, radoznala da saznam šta je sad zajebao.
"Jesi ti svestan da je trebalo da budeš ovde još pre deset minuta? Zakasniš li ponovo, Sjomin će te i definitivno streljati", iako znam da ne bi trebalo, nasmejem se.
"К чёрту!", opsuje i odmah se nađe na nogama.
"Da te odvezem?", pita, dok zove konobara da bi platio račun. Iako užasno žuri, ipak se ponudi da me vrati na posao. Još jedan razlog što ga toliko volim.
"Požuri na trening. Pozvaću taksi, nije mi problem", dam mu zeleno svetlo da nestane odavde, a on ipak prvo priđe da se pozdravi. I dok me grli, iskoristi priliku da mi tutne pare u džep, iako zna koliko to mrzim.
"Feđa", namršteno ga pogledam, na šta se nevino nasmeši.
"Za taksi, kad već ne mogu da te odvezem", samo prevrnem očima i pustim ga da se provuče, jer znam koliko žuri.
"Obavezno pošalji poruku kad dođeš na posao. Vidimo se večeras", pozdravi se još jednom, pre nego što napusti Amarenu i ode svojim poslom.
Svaki put kasni, ali nikad mu ne bi palo na pamet da prosto preskoči ručak sa mnom. Neverovatno.
¡Ay! Esta imagen no sigue nuestras pautas de contenido. Para continuar la publicación, intente quitarla o subir otra.
